Страшило
Из пројекта Википедија
Страшило, то је онај чудни велики лутак, а понекад и лутка, које су наше баке и маме постављале у башти да чувају грашак или који други усев од птица.
Деде и тате су их постављали у бостану и у винограду. У дане када смо били деца, чика Бане, ја, и наши вршњаци, (пре више од 50 година) готово да није било баште без страшила. Многима су облачили старе дуцине које су мољци начисто упропастили јер више нису били у моди. Понеко страшило је добило и јакну од црне чоје са астраганском крагном (од које се доста мољаца нагојило) јер су и оне изашле из моде. Њих, те јакне и дуцине, чували су само они што нису били кредитно способни – сељаци. Они «способни», куповали су мохер капуте. Сад је и на њих ред да их страшила носе. У моди је микрофибер. А на срећу страшила, мода је увек била превртљива али никад тако брза као данас. Очас се промени!
Запамтите. Што год да страшилу обукли, њега се ни тице а ни друге зверке не боје. Можеш му метути метлу у руке, дрвену пушку или швићкаву камџију – ништа не помаже. Не помаже ни кад се данас у грашак мећу траке од станиола или разних аудио и видео касета. Заправо, страшило је било заштита од злих очију, од, недајбоже, злобног и пакосног комшијског погледа. Можда и од злобног погледа пролазника. Страшило је на себе скретало те хрђаве погледе и сву пажњу злобника, и на тај начин штитило усев од урока. А на рукама, или на глави страшила, гледо сам то као мали, чувајући бостан, одмарале су се и вране, и чавке, и свраке и још свашта друго. Понекад, у рукаву, кад страшило заостане на њиви иза усева, гнездиле су се ситније птице. Страшило, уствари, уопште није страшна него је, на првом месту, маштовита творевина. Што год се више маште у њега унесе то дуже поглед на њему заостаје. Прављење страшила је део старе народне уметности, део фолклора.
