Ханс Кристијан Андерсен

Из пројекта Википедија

Ханс Кристијан Андерсен (1802. - 1875.) се сматра за најзначајније име када се говори о бајкама. Паул Хазара га је назвао краљем дечијих писаца следећим речима: „Андерсен је краљ јер нико попут њега није знао продрети у душу бића и ствари“. Он је проширио тематику бајке, развијао народне мотива (Дивљи лабуди), али и стварао оригиналне приче. Његове приче су блиставе, разумљиве, буде машту и лако могу занети дете, јер он сам уме да машта, увиђа разна чудеса и размишља као деца. „Читав је свет пун чудеса, али ми смо на њих тако навикли да их називамо свакодневним стварим“- Андерсен. Квалитет његових бајки је и у томе што је уклопио поезију у причу, уносио нове мотиве, писао богатим, лаким и лепршавим језиком, с пуно хумора испод ког се често могу наћи озбиљни, тужни, иронични мотиви из којих деца могу учити- „Оловни војник“, „Царево ново одело“, „Мала сирена“...

Рођен је 2. априла 1805. у месту Оденсе на острву Фунен у Данској, а умро 4. августа 1875. Отац му је био постолар, сањалица који је више волео уметност него занат, а мајка неписмена праља. Нередовно се школовао.

Након његове смрти, од 1893., почиње отворена дискусија о Андерсеновој сексуалности. Многе студије, међу којима је и она штампана у годишњаку Magnusa Hirschfelda, 1901. , говори се да је он био бисексуалац, да је волео и мушкарце и жене, да су његове везе најчешће били љубавни троуглови, али да је највероватније до краја живота остао невин. Ова теорија се може потврдити проучавањем неких од његових бајки, нпр. постоји могућност да се у бајци „Мала сирена“ и роману „О.Т.“ говори о његовој љубави према Едварду Колинсу о ком ће касније бити речи.

Могло би се рећи да је његова биографија садржана у бајци „Ружно паче“. Андерсен је рекао: „Ништа не смета што се неко родио у пачијем гнезду, само кад се излегао из лабуђег јајета“.

Отишао је у Копенхаген, без пребијене паре, у потрази за послом, али се тамо није прославио јер је био лош глумац, плесач и певач. Међутим, иако је био чудан по изгледу и понашању, поседовао је јединствени шарм, па је придобио симпатије многих богатих породица, пре свих породице Collin, нарочито Jonesa Collina који је био његов мецена и много му помодао. Остатак породице је био лош према њему, нарочито Edward Collin. Сматра се да је Едвард био љубав његовог живота, али како му овај није узвратио љубав, помиње се у многим бајкама као негативан лик.

1828, Андерсен је завршио гимназију и уписао се на свеучилиште. Његово прво дело „Пут пешке од Холменског канала до историјског краја Амагера“ , објављено 1829, је слабо прихваћено, али му је омогућило пут у Немачку и Италију који је имао велики значај за његов даљи рад. При посети Великој Британији био је гост Чарлса Дикенса ком се он, како је био феминизиран, ситничав, самољубив и хипохондрик није допао. Затим је почео писати романе, путописе, драме, аутобиографије и поезију. Његов следећи роман „Импровизатор“ је веома добро прихваћен. Следе романи, „О.Т.“ и „Само гуслач“ су били слаби. Од 1835, па све до смрти у малим свицима пише „Приче и згоде“, које временом постижу велики успех.

1923. Андерсен је доживео оштру критику Шведске енциклопедије која га је оптужива да је превише цмиздрав а да су његове бајке под великим утицајем народних бајки и Hoffmann-a. Међутим, не бисмо се сложили с тим. Андесен није „цмиздрав“, већ романтик, а иако се у његовим бајкама јављају мотиви из народних бајки, оне су прочишћене (нема суровости- копање очију и сл.) и проширене су описима- нпр. „Мала сирена“. Н. А. Доброљубов је, о Андерсеновим бајкама рекао следеће: „Андерсенове бајке имају прекрасну особину која недостаје другим дечијим књижевницима. У њима оно што постоји у стварности добија изванредни поетички карактер, а ипак не плаше дечију машту свакаквим бауцима и тамним силама. Андерсен оживљава обичне ствари и ставња у покрет обичне неживе предмете. Код њега се оловни војник тужи на своју самоћу, цвеће се одаје веселом плесу, лан доживљава свакодневне преобразе док прелази у нити, платно, рубље, папир. Нема ни прича у којима се јављају натприродне више силе, и те без сумње иду у најслабије приче. Но, зато су дивне оне приче у којима нема уопште ничег фантастичног. Такве су нпр. „Краљево ново одело“, „Девојчица са шибицама“, „Принцеза на зрну грашка“, „Сапутник“ и др.“

Као што смо већ рекли, он је у своје бајке уносио и многе ликове из свог живота. Тако су Палчица и принцеза из бајке „Принцеза на зрну грашка“ уствари Henrietta, кћи адмирала Wulffa, а у причи „заручници“ се јавња Riborga Voigtova у коју је дуго био заљубљен.

Андерсен осим о типичним животињама које су до тада биле ликови у бајкама, уводи и неке друге. Тако имамо бајке „Сретна породица“- пужеви, „Клин чорба“- мишеви, „Роде“, „Ружно паче“- лабуди и патке итд. Он је увиђао сличност појединих животиња са људима и о њима писао баш онако какве јесу у стварности. У своје бајке уводи и биљке. Увиђа и њихову сличност са људима према боји, цвету, држању и сл. ту су бајке „Цвеће мале Иде“, „Породица из суседства“ и „Пуж и ружин грм“ у којима се помиње ружин грм... Андерсен оживљава и многе предмете: играчке, фигуре, старе куће, свакодневне предмете, портрете, кипове, ормаре, огледала, посуђе итд.- „Оловни војник“, „Кресиво“, „Срећне каљаче“, „Црвене ципелице“, „Стара кућа“... Овако се остварује спона између фантазије и реалности, бајке и живота, поезије и приче, симболике и реализма, и у овом лежи сва Андерсенова величина.