Ђуро Ђуровић

Из пројекта Википедија

Др. Ђуро Ђуровић је био ... доктор правних наука

(Вранићи, Горња Горевица крај Чачка 11. јануар 1900-Београд 1980).

Гимназију је учио у Чачку. Ту га је стигла мобилизација за Први Балкански рат 1912. године. Као трећепозивар није отишао у армију и враћен је због недостатка војне опреме и оружја као „прекобројан“. По завршетку гимназије одлази у Париз где је завршио и докторирао права. Докторску тезу одбранио је на Сорбони 10. марта 1928. под насловом „Le protocole de Geneve devant l`opinion Anglaise.“ (Женевски протокол према енглеском схватању).

По повратку из Француске ради као адвокат и једно време као службеник Београдске општине. По априлском слому се повлачи из адвокатске коморе и одлази у Црну Гору. Долази у штаб Врховне Команде ЈВуО у априлу 1942. године. На том положају је добио задужење да уређује новине и ради са интелектуалном омладином. Истицао се нарочито по питању пропаганде и штампе. По оснивању Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО) у новембру 1942. био је прво време председник организације да би ту функцију ускоро преузео др Војин Андрић, адвокат из Београда.

Ђуровић добија нову функцију секретара Централног Националног Комитета и као такав ради на уређењу и реализацији садржаја који ће путем радио станице преносити у иностранство. Био је сарадник и листа „Уједињено Српство“.

Након проширења ЦНК после Светосавског конгреса у селу Ба постаје секретар Извршног комитета ЦНК. Септембра 1944. одлази у Београд са задатком да се повеже са београдском четничком организацијом. Ту га је дочекало и ослобођење града од стране Народнослободилачког покрета и Црвене Армије. По успостављању првих органа власти, одлучује да се преда новим властима. Ухапшен је и спроведен у београдску Главњачу где је чекао своје суђење.

Изведен је пред прво јавно суђење организацији Драже Михаиловића у Београду пред Војним Судом 1. Армије у августу 1944. за једно са четнилким командантима Војиславом Лукачевићем и Драгутином Кесеровићем.

Због своје идејно-политичке линије коју је обављао у четничкој организацији осуђен је на казну затвора од 20 година са присилним радом, конфискацијом целокупне имовине и губитком грађанских и појединих права од 10 година. Казне смрти га је једино спасило то што није војнички учествовао у организацији Драже Михаиловића. Такву судбину нису доживели Лукачевић и Кесеровић. На издржавање казне у Сремској Митровици је одведен одмах након капитулације Јапана 2. септембра 1945. Ту је издржао 18 година. Помилован је и изашао је из затвора 1973. године. У затвору је почео да се бави превођењем књига са енглеског и француског језика одмах по укидању система изолације у време највећих сукоба Југославије и ИБ-а. Тако је под псеудонимом Ј.Р превео чувеног Доктора Дулитла, које ће по његовом изласку из затвора штампати „Дечија Књига“ из Горњег Милановца.

По изласку из затвора кратко време остаје на слободи и поново се налази на оптуженичкој клупи. Оптужен је да је писао панфлете против самоуправног система СФРЈ, па је осуђен на нових пет година затвора. Другу робију је провео у Пожаревачкој „Забели“, помилован је и пуштен 1975. године.

По изласку из затвора па све до краја живота бавио се превођењем књига и романа. Последњу годину живота је провео у Београду, живећи код свога пријатеља где је и умро. Сахрањен је на Новом Гробљу у Београду уз пратњу мањег броја својих пријатеља од којих је већина била заточеника Сремскомитровачког затвора.