Љубомир Стојановић

Из пројекта Википедија

Љубомир Стојановић (понекад помињан као Љуба Стојановић) (1860. - 1929.), државник, политичар и филолог; академик; као припадник Самосталне радикалне странке био више пута министар просвете у Србији и једанпут председник владе; један од оснивача Републиканске странке и њен први председник; 1913-23. секретар Српске академије наука; врло активан на научном пољу, издао је велики број старих споменика: Мирослављево јеванђеље, Стари српски натписи и записи (6 књ.), старе летописе и друго, затим Вукова дела, од којих је најзначајнија Вукова преписка. Писао је и уџбенике граматике за средње школе, студије о старим српским штампаријама, српским црквама од 15. до 16. века, о архиепископу Данилу, а најзначајније му је дело монографија Живот и рад Вука Стефановића Караџића. Описиван је као моралиста у политици: »Други један цензор јавних нарави, Љуба Стојановић, више се бунио на њих што су онакве какве су, него што је испитивао зашто су такве. С његовим у неку руку тоталитарним схватањем демократије, на лењир изведене, савршене у поретку и људима, он је у потцењивању свега данашњег полазио од онога што у далекој будућности једног дана треба да буде. Зато је свој суд о свему секао као на пању. Прилазити «необрађеним масама» са тежњом да их разуме и стрпљиво их преображава, он није умео. С тим крутим ставом Љуби Стојановићунелагодно је било правити благовољење бирача, и зато је приликом постављања његове кандидационе лисе у округу, објашњавања са народом, место њега морао вршити неко други. Несавитљив у свом моралном аскетизму, независан од свега и сваког и готов на свако лично самопрегорење, Љуба Стојановић није могао да појми да и сваки други није у стању да чини као и он – у каквим год приликама био, личним, породичним, с каквом год главом и оптерећењем у глави...« (Извор: Милан Грол: «Искушења демократије», Службени гласник, Београд 2006.)