Корисник:Domatrios/Преписивање књига
Из пројекта Википедија
Преписивање књига је био тежак и напоран посао, о чему нам сведоче многи записи преписивача. Хартију, коју смо, углавном, добављали из Италије, преписивачи су морали прво да припреме за писање. Пошто би претходно од великих табака начинили свешчице жељене величине, шиљком („хараксом") би „шпартали" странице: две усправне паралелне линије повезиване су равномерно распоређеним попречним. Тиме је био одређен простор за писање. Писац је писао треком или пером. Речи је скраћивао, означивши то посебним, надредним знаком („титлом"). Писац није писао по правописним правилима којих се данас држимо. Реченица у савременом значењу није постојала, већ су речи логички груписане у извесне целине, које су се окончавале тачком, зарезом или неким другим знаком. Највећи део текста је писан мрким мастилом, а извесне главе или одељци најчешће су почињали већим црвеним словом. Уместо ових слова преписивачи или живописци су, понекад, радили сложене вишебојне иницијале. Овако исписане свешчице („тетраде") су се прошивале и стављале у дрвене корице пресвучене кожом.
Средњовековни писци су употребљавали више слова него ми данас. После промена у најстаријем словенском књижевном језику, када су Срби са особинама свога језика почели да изговарају старословенски, стари српски књижевни језик (српскословенски) чинили су гласови који се и данас налазе у савременом српскохрватском језику. Тако је писање било традиционално и етимолошко, а изговор као у живом језику. „Танко јер" (ь) или „дебело јер" (ъ), на пример, у јаком положају се вокализовало и изговарало се А. Слова су са надредним знаком („титлом") имала и бројну вредност.
Данас се, приликом издавања, стари текстови „разрешују": скраћене речи се доносе у потпуном облику и ставља се најчешће савремена интерпункција. Према томе, почетак Натписа на косовском стубу, који доносимо према препису са краја XVI века, није овако изворно изгледао у рукопису.
Забележено савременим писмом, наведени текст би се овако читао:
„Чловече иже Српскије земље ступаје, пришлац ли јеси или сушти ту, кто јеси и что си, јегда придеши на поље сије, јеже глагољет се Косово, и по всему узриши плно костиј мртвих, таже и с њими камено јестатство, мене крстоваображена и знаменана, посреде зриши просто стојешта. Да не преминеши и да не презрипш јакоже что туње и сујетно, н мољу те, приди и приближи се, о љубими, и расмотри словеса јаже приношу ти".
Пренос на савремени језик није много далеко од српскословенског оригинала:
„Човече који Српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, те са њима и камену природу, мене крстозначног и као стег, видећеш како посред поља усправно стојим. Да не проминеш и да не превидиш као нешто залудно и ништавно, но молим те, приђи и приближи се мени, о вољени, и размотри речи које ти приносим".
Као што се види, већина речи је остало и у савременом језику, наравно, у другом морфолошком и гласовном облику. Поред слагања у врстама речи, српско-словенски се од савременог језика разликује великом употребом и улогом партиципа.
Партицип садашњег времена. Активни: стоупаiε („који ступа"), стоупаюшта („која ступа"), стоупаiε („које ступи"). Остали наставци: -ы, -оушта, -ы/-ε, -ешта, -ε (соушти је партицип од выти). Пасивни: любимь („који је вољен"), любима (која је вољена"), любимо („које је вољено"). Остали наставци: -iεмь, -iεма, -iεмо / -омь, -ома, -омо.
Партицип прошлог времена. Активни I: глаголавь („који је говорио"), глаголавьша („која је говорила"), глаголамь, (,,које је говорило"). Активни II: прiносиль (,,приносио"), приносила („приносила"), приносило („приносило"). Пасивни: знаменань, знаменана, знаменано. Остали наставци: -ть, -та, -то. Пошто су партиципи били придеви, могли су имати одређени вид и мењати се кроз падеже.
Српскословенски је имао глаголских облика колико и у савременом језику (презент, аорист, имперфект, перфект, плусквамперфект, футур П, императив, инфинитив, супин). Посебан облик за футур I није постојао, већ је код тренутних глагола ту улогу имао презент (оузρыши), а код трајних се градио од облика помоћног глагола и инфинитива. Промена глагола се, понекад, уочљиво разликује од савремене. Презент, на пример, 1. л. ј. стоупаю, 2. л. ј. стоупаεш, 3. л. ј. стоупаεть, 1. л. м. стоупаεмь, 2. л. м. стоупаεтε, 3. л. м. стоупають.
Промене српскословенских заменица разликују се од данашњих. Поред тога, има заменица које се не налазе више у савременом језику: кто („ко"), что („шта"), син ("овај"), сиia („ова"), сиiε („ово"), ижε („који"), iажε („која"), iεже („које"). Лична заменица „ја", на пример овако се мења: азь, мене, мьнѣ, мене, мьною, мьнѣ.
Српскословенски је богат и непроменљивим речима, чија су се значења данас изгубила: iакожε, („као"), аштε („ако"), εгда („када"), идεже („где"), жε („пак"), бо („јер"), оубо („дакле").
Историјски развој облика старога језика приказао је на изворној грађи Ђуро Даничић („Историја облика српскога или хрватскога језика до свршетка XVII вијека", Београд, 1874). (Ђорђе Трифуновић)
