Библија
Из пројекта Википедија
Библија од грчке речи βιβλια, (ta) biblia у значењу «књижице», множина именице βιβλιον, biblion, «књижица», која је деминутив од βιβλος , biblos, «књига», именице која је изведена из речи βυβλος, byblos са значењем папирус, од назива феничанског града Библос, познатог по производњи папируса, назив је за хебрејску Библију и хришћанску коју чине Стари завет и Нови завет. Библија је позната и као Свето писмо.
Аутографи библијских књига не постоје, него многобројни њихови преписи, тзв. текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји приредити што поузданији библијски текст, тзв. критичко издање Библије.
Садржај |
[уреди] Хебрејска Библија
Хебрејска Библија (хебрејски TANAH) је канонизована на сабору у Јавнеу око 90. пре н.е. и чине је 24 књиге подељене у три основне групе:
- Закон или Наук (хеб. Тора), који обухвата пет књига па се још назива и Петокњижје или Пентатеух,
- Пророци (хеб. Невиим),
- Списи (Кетувим).
Све књиге су написане на хебрејском језику, осим делова Јездре и Данила, те неколико речи у Књизи Постанка и у Јеремији писаних арамејским. Ова хебрејска Библија је касније названа Масоретски текст, по учењацима масоретима који су се бавили преписивањем и редиговањем ових светих списа у периоду између 600. и 900. пре н.е. Очување библијског текста био је задатак преписивача (хебрејски софер: писац) који су установили предају читања Библије. Будући да хебрејски језик изворно не пише самогласнике, у препису су после додавани знакови за самогласнике (масоретски текст).
Јеврејско предање сматра јеврејске (свете) списе објављеном „речју Божјом" и учење о путу послушности Богу свог народа, Израиља. Главни ауторитет се приписује Тори (науку, учењу, закону, путу), други ауторитет збирци Невиим (Пророци), а трећи ауторитет збирци познатој као Кетувим (Списи). Прва два дела јеврејских светих списа вероватно су се јавила у данашњем облику до позног 4. века пре н.е., али је њихов садржај остао променљив све до краја 1. века пре н.е.
Грчки превод јеврејских светих списа познат као (Септуагинта), сачињен за потребе јеврејске заједнице у Александрији у. 3. веку пре н.е., садржао је додатне списе, један број апокрифних списа, које су рабини из Јавнеа на крају искључили из свог канона, а које је првобитна хришћанска црква, која је користила грчки језик, укључила као део Старог завета. Према јеврејском предању, пророштва су престала око 400. године пре н.е., тако да после тог времена више не може бити нових списа.
Насупрот томе, хришћани су тврдили да су се пророштва наставила и да су списи, који ће коначно постати Нови завет, такође Богом надахнути. Утицај јеврејске Библије осећа се не само у јеврејској традицији него је он исто тако незаобилазан историјски, културни и идејни оквир Новог завета и хришћанске традиције. Библијски поглед на свет прожима како западну тако и источну, православну културу. У оквиру јудаизма тврди се да је Тора откривење Божије свом народу. Јеврејско Свето писмо ставља давање Торе, образовање Израиља као народа који је у савезу с Богом, задобијање обећане земље и историју Израиљског царства у контекст стварања света и контекст свеопште људске историје.
Верује се да су заповести Торе, усменим предањем протумачене и примењене на измењене услове, откривена норма покоравања савезу и да су замишљене да посвете целокупно постојање јединке и заједнице. Етички и религиозни прописи су исто толико брига појединца и породице колико и заједнице сакупљене у синагоги за Шабат или за празнике литургијске године. Богослужење у синагоги је усредсређено на Свето писмо или изводе из Светог писма и углавном се састоји од тога. Тора и Пророци се читају и тумаче. Избори из Списа се читају као пригодни за празнике. Шема и благослови су узети из Библије. Псалми се читају и певају, а индивидуалне и здружене молитве изведене су из библијских текстова. Псалми, који изазивају читав спектар религиозних емоција, сачињавају основни молитвеник.
[уреди] Хришћанска Библија
Идеја о хришћанској Библији као Новом завету проистекла је из ранохришћанских текстова који су у Христу видели посредника у новом савезу са Богом. Хришћанска Библија, односно Нови завет, садржи 27 списа. Ти списи се могу поделити на 4 врсте религијских текстова:
- четири јеванђеља,
- једна рана црквена повест,
- двадесет и једна посланица,
- једна апокалипса
Библија, или Свето писмо, код Хришћана означава збирку светих списа који се деле на књиге Старог завета и Новог завета.
Православна црква уврстила је у Стари завет 39 књига. Према канону Римокатоличке цркве, Стари завет садржи 46 књига, јер обухвата, поред 39 протоканонских, и седам девтероканонских књига (протестанти их називају апокрифним):
- Јудита,
- Товија,
- Варух,
- Премудрости Соломонове,
- Премудрости Сирахове,
- 1. и 2. Макавејска.
Свети Атанасије Велики у 39. ускршњој посланици (Пидалион, стр. 768-770), дели старозаветне књиге у две групе: канонске, 22 књиге по јеврејским словима азбуке, али у стварности 39, и анагиноскомене, дакле корисне и добре за читање, њих десет.
Канонске старозаветне књиге су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закон, Исуса Навина, Судије, Рута, 1. и 2. Књига Самуилова, 1. и 2. Књига о царевима, 1. и 2. Књига Дневника, Јездра, Јестира, Јов, Псалми, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Плач Јеремијин, Осија, Јоил, Амос, Авдије, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија.
Књиге "анагиноскомене" - добре за читање (назване у XVI веку на Западу девтероканонским, зато што је њихово уношење у канон Западне цркве, поред "протоканонских књига", било стављено на дискусију), укључене су у библијски канон од најстаријих времена (канон Светог Атанасија Великог), и то су следеће; Јудита, Товија, 3. Јездрина (Јездра у Септуагинти), Варух, Посланица Јеремијина, Премудрости Соломонове, Премудрости Сирахове, 1, 2, и 3. Макавејска.
У првим вековима кружиле су многе књиге - било апокрифне, било аутентичне, веома цењене од хришћана - које Црква на крају није унела у новозаветни канон. Откривење Јованово је прихваћено у канон са извесним избегавањем. Осамдесет пети Апостолски канон не помиње Откривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Римског и Учење Дванаесторице Апостола (одбачено на Шестом васељенском сабору, канон 2, на основу тога што су га користили неки јеретици); то исто чини и Лаодикијски сабор (60. канон) и Свети Кирило Јерусалимски. Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње и Јермин Пастир (као и Свети Максим Исповедник), а такође и Картагински сабор (канон 30), који у исто време препоручује Житија Светих (канон 54) и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палестини, Откривење се није употребљавало у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријска школа ставила у канон.
Римокатоличка црква је тек 1546. године, на противреформаторском сабору у Тренту, укључила у канон свих 27 књига Новог завета. Том приликом је Јеронимов латински превод Библије, познатији као Вулгата прихваћен као званична, ауторитативна верзија католичког Светог писма.
Библија је (нарочито) почела да се шири светом у 16. веку после Христа, и данас је, у целини или делимично, преведена на преко хиљаду пет стотина језика. Библија је изазвала дивљење, мање или веће, релативно признање или прихватање припадника других религијских традиција, али, уопште узев, она је, као и други свети списи, света по свом сопственом традиционалном карактеру једино за припаднике одговарајуће вере.
[уреди] Преводи Библије код Јужних Словена
Тзв. „Изборно јеванђеље" и Апостол превели су са грчког на црквенословенски браћа Кирило и Методије пред полазак у Моравску на проповедање хришћанства, a друге делове Новог завета и Стари завет биће да су превели они и њихови ученици. Књиге Старог завета превео je на српски језик Ђуро Даничић (1865), a Новог завета Вук Караџић (1847). Вук je свој превод ревидирао 1857, a у Даничићевој редакцији изашао je 1864, 1867, 1868, 1870, 1871. И пре Вука било je превода Новог завета, као Атанасија Стојковића (1830. и 1834). У новије време треба споменути превод целог Светог писма Луја Бакотића 1933. (штампан латиницом), a Новог завета др Димитрија Стефановића (1934), др Емилијана Чарнића (1973), док je Синодална комисија објавила превод Новог завета, који je Свети архијерејски синод издао у сарадњи са Библијским друштвом као званични превод 1984. г. Исправљени превод штампан je 1990. г. Библијско друштво je објавило Четворојеванђеље у „динамичном" преводу Александра Бирвиша 1986. г. a II издање 1987. г. У богослужбеној употреби Српске цркве je Јеванђелистар, у издању Браничевске епархије (1975. и 1977).
Код Хрвата, поред првог сачуваног превода целе Библије Бартола Кашића (1622-37) који је остао у рукопису, и превода Матије Петра Катанчића (1831), целу Библију су превели И. М. Шкарић (Беч 1858-61), И. Е. Шарић (Сарајево 1941-42). Нови завет су превели Ј. Штадлер (Сарајево 1895-1904), др Ф. Загода (1925), Љ. Рупчић (Сарајево 1961), Б. Дуда (Загреб 1962). Врхунски подвиг je издање издавачке куће „Стварност" 1968. г. који je и са језичке тачке беспрекоран, а у његовој изради суделовали су најпознатији хрватски библичари, писци и лингвисти, као што су Јуре Каштелан, Бонавентура Дуда, Јерко Фућак и Томислав Ладан. Ту су затим преводи Новог завета Б. Дуда - Ј. Фућак (Загреб 1973), Грацијан Распудић (Мостар 1987).
Први словеначки превод Новог завета дао je Примож Трубар (1557-1582). Такође je протестантски теолог Јуриј Далматин штампао целу Библију у Витенбергу 1584. Овим преводом je поправио језик првих словеначких писаца и поставио узор књижевног превода. Његов превод Библије je најзначајнији књижевни догађај пре појаве Прешернових дела. Ј. Јапељ и Б. Кумердеј издају Нови завет (1784-86). Целу Библију штампа A. Волф (Љубљана 1885-59). Нови завет превели су и Ј. Зиданшек (1918), фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1926-29). Цело Свето писмо издали су М. Славич и Фр. Јере (1960-66), a Нови завет Фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1961). - Франце Розман превео je четири јеванђеља (Љубљана, 1979). Нови завет - јубиларни превод поводом 400-годишњице Далматинове Библије (1984) (увод и примедбе преузете са француског екуменског издања) издао je Надбискупски ординаријат у Љубљани у сарадњи са Библијским друштвом, као и екуменско издање целе Библије (1975). - Стеван Кузмич дао je Нови завет, a Шандор Терплан Псалме 1528. г. (јубиларно издање 1928. г.) на прекомурском дијалекту.
Македонци су добили Нови завет 1967. a цело Свето писмо (са девтероканонским књигама) 1990. год., a такође у издању Библијског друштва. Стручна анализа овог превода joш ниje урађена да би се установило у коликој мери се овај превод ослања на српски превод Светог писма.
[уреди] Литература
Џејмс Бернштајн: Шта је било прво Црква или Нови завет?
