Дијагностика
Из пројекта Википедија
Дијагностика је у медицини активност којом се дефинише болест или патолошко стање. Процес који води до дијагнозе болести зове се дијагностика. У том процесу лекар се руководи симптомима и знацима болести. Под симптомима се подразумевају тегобе које сам болесник примећује на себи док су знаци болести оно што сам лекар примети на пацијенту.
Генерално гледано, процес дијагностике се састоји од:
- Анамнезе,
- Физикалног прегледа,
- Осталих дијагностичких метода.
[уреди] 1. Анамнеза
Анамнеза (грчки: mnesis – сећање) је циљани интервју којим лекар из пацијентовог исказа сазнаје оно што је битно за постављање дијагнозе. Анамнеза би могла да се назове и пацијентова прича састоји се из:
- Anamnesis morbi (латински: morbus,i m. – болест), дакле сећања самог пацијента од кад је болест која се дијагностикује почела да га мучи до времена прегледа
- Anamnesis familliae (сећање породице) болести од којих су боловали чланови породице болесника
- Anamnesis vitae (латински vita,ae f. - живот) сећање на друге болести које је болесник боловао или евентуално још болује у животу.
Понекад због природе болести није могућа комуникација са болесником (несвест, малодобност, душевне болести итд.) па се анамнеза узима од трећег лица (родбина, старатељ) и тако узета анамнеза се зове хетроанамнеза. (грчки: heteros - други, ини)
[уреди] 2. Физикални преглед
Физикални преглед је прикупљање информација о стању здравља болесника чулима лекара. Приликом физикалног прегледа користе се само најосновнији лекарски инструменти, фонендоскоп, манометар, неуролошки чекић, стетоскоп, лупа... Начини физикалног прегледа су:
- Inspectio - преглед гледањем
- Auscultatio – слушање, ослушкивање
- Perkusio - лупкање. Лупкањем одређених делова тела болесника производе се различити звукови или покрети тела на основу којих се доноси одређени суд.
- Palpatio - пипање. Сазнавање чулом додира.
Овде су наведени само основни методи. Постоји читава палета комбинованих метода и „трикова“ због којих и поред напредовања науке и технике физикални преглед, лекара и даље чини основни дијагностички метод. Иако се у литаратури не наводи као посебан метод, чуло мириса је итекако важно у постављању дијагнозе. Неки лекари сматрају да је интуиција посебни облик мишљења који се стиче искуством и који доводи до дијагнозе без јасног узрочно последичног низа у мисаоном процесу.
[уреди] 3. Остали дијагностички методи
Остали дијагностички методи почињу да добијају на значају у двадесетом веку, наглим развојем хемије физике и техничких наука, и данас представљају неодвојив део процеса дијагностике већине болести и патолошких стања. Ево само неколико примера
- Биохемијска анализа
- Хистопатолошка дијагностика
- Микробиолошка дијагностика
- Генетичка дијагностика
- Рендген дијагностика
- Примена радиоизотопа
- Нуклеарна магнетна резонанција
- Електрокардиографија, елекртоенцефалографија, електромиографија
- Ендоскопија
На крају треба истакнути да сви ови савремени методи проистичу из прва два (анамнезе и физикалног прегледа) и да непосредан контакт пацијента и лекара основ добре дијагнозе
