Дуализам
Из пројекта Википедија
Дуализам (латински dualis двојан, двострук), опћенито означава неку двојност, двојство. Тим се термином означава да је нешто састављено од два основна елемента, фактора, принципа, дијела, подручја, стране и сл. (дуализам материје и силе, каузалитета и финалитета, слободе и нужности, квантитета и квалитета у природи, сижеа и стила у умјетности, мушког и женског спола у биологији итд.).
Термин дуализам има неколико значења:
Садржај |
[уреди] Филозофско значење
У филозофији, мишљење – опречно монизму – да постоје двије исконске, равноправне и несводљиве категорије стварности (два основна модалитета, двије исконске "супстанције", два конститутивна принципа свега, што постоји): дух и тело, односно идеја и материја.
Први почети дуализма крију се већ у примитивном анимизму и демонизму, који емпиричку двојакости физичких и психичких манифестација код човјека проширују на читаву природу, приписујући сваком материјалном предмету његов невидљиви "душевни" педант. Та се схваћања најприје таложе у митским персонификацијама и дивинизацијама природних објеката, небеских телеса, временских и биолошких циклуса, важних, импресивних и необичних појава, катастрофа итд. У најранијим полумитским концепцијама грчке "природне филозофије" дуализам се појављује као хилозоизам (мишљење да је све у природи прожето животом), као наука о "козмичком уму", о "души цвијета", која предањује материју итд. Код Платона дуализам се изразио у учењу о цвијету идеја и цвијету појавности; код Аристотела у теорији о форми-души, која обликује и оживљава пасивну вечну твар. Те дуалистичке филозофске концепције контаминирају се у доба појаве кршћанства с религиозним предоџбама о богу-духу ("светом духу"), о посмртном животу душе итд., што удара темељ дуализму кршћанске теологије и сколастике.
На почетку Новог вијака нова фаза филозофског дуализма започиње с Десцартесовом теоријом о духу и твари као апсолутно хетерогеним супстанцијама. Та теорија, преко оказионалистичких дискусија, Леибнизове науке о престабилној хармонији између духовних и материјалних модификација у монадама, преко Кантове концепције о неспознатљивим духовним и материјалним "стварима по себи", преко разних панпсихизама, психофизичких паралелизама итд. траје до данас.
Дуализам се релативно ријетко јавља као чисти дуализам, тј. наука о исконској и несводљивој двојности цвијета. Код већине филозофа крије се под дуалистичком фасадом уверење о апсолутном приоритету било духовног, било материјалног фактора стварности, и тако се привидни дуализам коначно разрјеђује у идеалистички или материјалистички поглед на цвијет (види Материјализам). Дуализму и плурализму (који тврди постојање мноштва изворних принципа) супротставља се монизам, учење (које је нпр. заступао Б. Спиноза) да се свеколика стварност, духовна и осјетилна, да се све њене протурјечности и разлике могу извести из једног јединственог изворног принципа (види Монизам).
[уреди] Религијско значење
јин-јанг симболизира дуализам свих ствари у природи према схваћања таоистичке филозофије.
Религиозна наука о два принципа, двије силе, које се од искона боре за превласт и коначну побједу у цвијету. Опречни принципи дефинирају се као различито: као добро и зло, свјетлост и тама, мушкост и женственост (јин и јанг код Кинеза), Ормузд и Ахриман (у прастарој перзијској Зороастровој религији), бијели и црни бог (у вери старих Славена), бог и сатан (у манихејизму, научању перзијског верског реформатора Манија, 216- 276). Примијењен не само на природу и животне манифестације, него и на друштвене – класне и економске – односе, дуализам манихејског типа особито се снажно изразио у реформиним "херетичким" покретима између ИX и XИИИ ст. (бугарски и босански богумили, патарени, хатари, албигенези, валдензи итд.).
[уреди] Значење у политици
Двојно устројство Аустро-угарске монархије која је, према нагодби из 1867, била сложена од двије државе – аустријске царевине и угарске краљевине – под једном (хабсбуршком) династијом.
[уреди] Значење у физици
У физици, двоструко својство вала и корпускула; основно својство материје, према којему свака елементарна честица има својства валног гибања, а електромагнетски валови својства честица (види Вална механика).
