Ливија
Из пројекта Википедија
Ливија Друзила, позната и као Јулија Августа после 14. године наше ере (лат: Livia Drvsilla, Ivlia Avgusta, рођ. 58. год. пре Хр. - умрла 29. год. наше ере) била је супруга првог римског цара Августа и вероватно најмоћнија жена у време почетака Римског царства. Ливија је била и мајка цара Тиберија, бака војсковође Германика и његовог брата цара Клаудија, прабака цара Калигуле и чукунбака цара Нерона. Клаудије је у време своје владе деификовао Ливију под именом Августа.
Садржај |
[уреди] Биографија
[уреди] Младост и први брак
Ливија се родила 30. јануара 58. године пре Хр. у браку Марка Ливија Друза Клаудијана и Ауфидије. Клаудијан је био ватрени републиканац и извршио је самоубиство 42. године након пораза цезароубица у битки код Филипа. Ауфидија је са друге стране била ћерка Ауфидија Луркона, припадника једне угледне плебејске породице. Пошто је уз Ливијино првобитно име ишао и деминутив Друзила највероватније је била млађа ћерка у породици.
Ливија је 42. године пре Хр. по очевој жељи удата за свог даљег рођака Тиберија Клаудија Нерона који је по политичким уверењима био близак Клаудијану. Након Клаудијановог самоубиства, Ливијин супруг се придружио Марку Антонију у даљим борбама против Октавијана. Најзад, пред проскрипцијама које је Октавијан увео у Италији 40. године, Тиберије Клаудије Нерон и његова породица су побегли на Сицилију под заштиту Секста Помпеја.
[уреди] Удаја за Октавијана
Ливија и њена породица су се вратили из Грчке у Италију 39. године када је проглашена општа амнестија. Ливија је већ била мајка будућег цара Тиберија (рођ. 42. године пре Хр.) и у време повратка у Италију била је у другом стању са Друзом Старијим. У то време су је упознали са Октавијаном, који се по легенде, одмах заљубио у њу иако је већ био ожењен Помпејевом рођаком Скрибонијом. По историчару Диону Касију (48.34.3), Октавијан се развео од Скрибоније истог дана када му је она родила ћерку Јулију. Отприлике у исто време, када је Ливија већ била у шестом месецу трудноће, Октавијан је присилио Клаудија Нерона да пристане на развод. Ливија је родила другог сина 14. јануара 38. године и већ 17. јануара се, супротно обичајима, удала за Октавијана. Тиберије Клаудије Нерон је био присутан на свадби и предао је младу Октавијану "баш као што би и отац учинио" (Дион Касије,48.44.1-3). Са друге стране, венчање је могло бити диктирано и политичким значајем подршке рода Клаудија Октавијановој страни, као и потребом за политичким опстанком породичног огранка Клаудија Нерона. Октавијан и Ливија су ипак остали у браку пуних 51 годину, све до његове смрти. Сопствене деце нису имали и познато је да је Ливија једном имала побачај. Ипак, увек је уживала статус привилегованог саветника свог супруга, утичући на његову политику и апелујући на њега у корист других.
[уреди] Римска царица
Након пораза Марка Антонија у битки код Акција 31. године пре Хр., Октавијан је успоставио нови политички поредак познат као принципат. Формално република, а у пракси монархија, Октавијан је у ствари утемељио Римско царство и под именом Цезар Август постао његов први цар. Један од циљева Августове политике била је и морална обнова, обнова старих вредности који су узнели Рим у светску силу. Једна од тих запостављених вредности била је и породица тако да су Август и Ливија важили за пример. Упркос неизмерној моћи и богатству, царска пшородица је скромно живела у Августовој кући на Палатину. Ливија је била узорна римска матрона која се у јавности никада није појављивала у раскошној одећи или са екстравагантним накитом. Поред тога водила је бригу о царском домаћинству, лично плела одећу за свог супруга и није се освртала на његово ноторно женскарење остајући му увек верна и посвећена.
Нешто пре успостављања принципата, Октавијан је 35. године пре Хр. учинио дотада нечувену почаст Ливији подигао јој је јавну статуу и дозволио да самостално располаже својим финансијама. Она је сада имала сопствени круг клијената и међу њеним штићеницима којима је омогућила да врше високе функције били су Марко Салвије Отон, деда будућег цара Отона, и Галба.
Поред тога, Ливија је била и амбициозна мајка која се трудила да обезбеди престижне положаје својим синовима Друзу и Тиберију. Друз Старији је ожењен Августовом омиљеном сестричином Антонијом Млађом и остао је упамћен као омиљен војсковођа. Тиберије се оженио Августовом једином ћерком Јулијом 11. године пре Хр. и после много несугласица цар га је адоптирао 4. године наше ере и тиме га означио као свог наследника.
Почто није имао синова, Август је током читаве владе покушавао да себи одабере поверљивог наследника. Његов први избор био је његов сестрић Марцел који је изненада умро 23. године пре Хр. По Риму су се рашириле гласине да Марцел није умро природном смрћу и да је Ливија узроковала његову смрт (Дион Касије,55.33.4). Поред тога, Августови унуци, синови Јулије и прослављеног војсковође Марка Випсанија Агрипе су помрли један за другим. Август је усинио своје унуке Гаја и Луција и рано их је увео у јавни живот планирајући да њих припреми за наследнике. Луције је међутим умро 2. године у Галији од неке болести, а Гај 4. године од ране задобијене у походу на Јерменију. Њихов млађи брат, Агрипа Постум је 6. или 7. протеран на острво Плансију и није преживео сммрт свог деде Августа 14. године. Историчар Тацит је сматрао да Ливија није била невина по питању ових смрти (Анали,1.3; 1.6), док исте оптужбе касније преноси и Дион Касије(53.33.4, 55.10A, 55.32; 57.3.6). Биограф Светоније, који је био склон сензационализмима, ипак није поменуо Ливијину умешаност иако је имао приступ званичним документима. Већина данашњих историчара одбацује ове тезе. Далеко мање вероватно делују и гласине које су забележили Тацит (Анали 1.5) и Дион Касије (55.22.2; 56.30) о томе како је Ливија на крају уклонила и свог супруга Августа. По Диону Касију отровала га је смоквама које је још на дрвету покрила отровом.
[уреди] Живот после Августа
Август је умро 14. године и након тога сенат га је деификовао. У тестаменту оставио је трећину имовине Ливији, а преостале две трећине наследнику Тиберију. Такође, адоптирао ју је у род Јулија чиме је Ливија стекла патрицијски статус и право на почасну титулу Августе. Захваљујући томе задржала је свој положај и престиж, сада под именом Јулија Августа.
У прво време чинило се да су Ливија и њен син Тиберије, нови принцепс, живели у слози. Цар је 20. године и нападе на своју мајку унео у закон о увреди величанства, а 24. године Ливија је добила почасно место у позоришту међу весталкама. Уживала је неформална али врло велика овлашћења по којима је могла да нареди хапшење особе оптужене за велеиздају. Временом, Тиберије је постао нерасположен према својој мајци, нарочито због гласина у јавности да је она та којој се имао захвалити за свој престо. На почетку владе, Тиберије је осујетио намеру римског сената да изгласа Ливији почасну титулу Mater Patriae (Мајке Отаџбине). Титула је представљала новину у римском политичком животу и женску верзију титуле Pater Patriae (Отац Отаџбине) коју су некада носили Цицерон, Јулије Цезар и сам Август. У овом случају треба ипак узети у обзир да је Тиберије доследно одбијао титулу Оца Отаџбине као и све друге почасти које је сматрао претераним и исувише ласкавим.
Историчари Тацит и Дион Касије приказали су Ливију као утицајну, па и доминантну удовицу, спремну да се умеша у Тиберијеве државничке послове. Два добро позната случаја била су случај Ургуланије, која је као Ливијина пријатељица избегла учешће у једном судском процесу (Дион Касије, 57.12, Тацит, Анали 2.34), , и Планцине, супруге Гнеја Калпурнија Пизона, наводног тровача Тиберијевог посинка Германика, која је такође захваљујући пријатељству са Августом преживела оптужницу на рачун свог супруга (Анали 3.17). У оба случаја у јавности је остао горак укус да су пријатељи моћне Ливије изнад закона. По белешки из 22. године Јулија Августа је у центру Рима подигла статуу Августа а на натпису на бази кипа је своје име ставила изнад Тиберијевог.
Антички историчари су Тиберијеву одлуку да се 27. године повуче из Рима на острво Капри приписали његовој немогућности да виче поднесе Ливијину близину (Анали 4.57, Дион Касије 57.12.6). Све до 22. године по Тацитовим речима "владала је хармонија између мајке и сина или пак мржња добро прикривена" (Анали 3.64). Када је Ливија 22. године пала у кревет услед болести, Тиберије је похрлио у Рим како би био уз њу (Анали, 3.64). Међутим, када се озбиљно разболела и нашла на самрти, Тиберије је остао на Каприју изговарајући се презаузетошћу државничким пословима, мада је послао Гаја Калигулу да одржи подсмртни говор (Анали 5.1, Дион Касије 58.2). Светоније је доцније записао да "када је умрла...након вишедневног одлагања, током којих је Тиберије пширио наду да ће се појавити, најзад је покопана пошто је стање тела тако захтевало" (Vita Tiberii, 51). Тиберије је такође ускратио својој мајци божанске почасти и тако је перверзно уживао у томе да је лиши њених тајних амбиција. Касније је такође онемогућио сенату да изгласа све планиране посмртне почасти Ливији и није дозволио извршење њеног тестамента.
Тек 13 година касније, у време владавине Ливијиног унука Клаудија, све уобичајне почасти су најпосле уведене и Ливија је деификована. Као Божанска Августа (Diva Augusta) Ливија је почаствована запрегом слонова која је њену статуу вуклу у колима пре свих јавних приредби, организацијом трка четворопрега и постављањем њене статуе у Августзовом храну одмах поред његове. Такође, жене су почеле да полажу заклетву са њеним именом.
Ливијина вила у римском предграђу Прима Порти се тренутно ископава. Чувени мозаици из виле данас се могу видети у Националном музеју у Риму. Једна од најпознатијих статуа Августа, Август из Прима Порте, пронађена је управо у Ливијиној вили.
[уреди] Ливијина личност
Иако бележе разне гласине о Ливији, антички извори је у глобалу приказују као поноситу жену владарских атрибута, верну свом супругу цару, коме је била достојан партнер, увек трезвена и достојанствена. Повремено је са савршеном вештином је знала да искорачи из улоге супруге, мајке, удовице и наследнице супруговог богатства. Дион Касије (58.2.5) је забележио две анегдоте које осликавају Ливијин карактер: "Једном, група нагих мушкараца је случајно пресрела царицу и заузврат су били осуђени на смрт. Ипак, спасила им је животе тврдећи да за честиту жену такви мушкарци нису нимало другачији од статуа. Када ју је неко упитао како је стекла тако доминантан утицај на Августа, одвратила да је то успела тако што је увек лично била честита, да је радо чинила шта год је требало како би га задовољила, не уплићући се у његове послове и, нарочито, претварајући се да не чује или не примећује љубимице његове страсти."
Временом, удовиштво, охолост и отворена жудња за моћи као и јавне клопке статуса изашле су на видело. Ливија је увек била највећи поклоник опште климе ласкања коју се Август упорно трудио да створи, а коју је Тиберије презирао ("снажан презир према почастима", Тацит, Анали, 4, 37). Од 24. године када год би посећивала позориште, имала је резервисано место међу весталкама, мада је ово могла бити више почаст за весталке него за царицу (упореди Овидије, Tristia, 4.2.13f, Epist.Ex Ponto 4.13.29f.).
Ливија је играла главну улогу у формирању њених синова Друза и Тиберија. Било би интересантно знати каква је била њена улога у разводу од првог мужа 39./38. год. пре Хр., као и у Тиберијевом разводу од Випсаније 12. год пре Хр.: да ли је била пасивна или неутрална или је активно допринела Августовим жељама. Први развод је претворио Тиберија у посинка у Октавијановом дому, други му је оставио трајни емотивни ожиљак пошто је због династичких разлога морао да остави вољену супругу. Антички извори не пружају довољно детаља, али је врло могуће да је Тиберијева дубока антипатија према рођеној мајци била укорењена управо у ова два догађаја.
[уреди] Ливија у књижевности и популарној култури
[уреди] Античка књижевност
У Тацитовим Аналима Ливија је приказана као врло утицајна до те мере да је "...старог Августа потпуно имала под својом контролом до те мере да је свог јединог преосталог унука протерао на острво Планасију."
[уреди] Савремена култура
У популарном историјском роману Ја, Клаудије енглеског писца Роберта Гревса Ливија је приказана као мајстор политичких интрига, потпуно посвећена довођењу свог сина Тиберија на трон и надзирању новог цара. Поред тога, Гревс је осликава и као главног кривца за смрт или пад унутар династије Јулијеваца-Клаудијеваца све до њене смрти. У чувеној британској серији Ја, Клаудије (BBC, 1976.) улогу Ливије је сјајно одиграла велшка глумица Шон Филипс.
