Лужичкосрпски језик

Из пројекта Википедија

[уреди] Историја лужичкосрпских књижевних језика

Иако не постоје два лужичкосрпска народа, Лужички Срби имају два књижевна језика, који се поред мањих језичких разлика, условљених избором дијалекатске основе језика, разликују по територији на којој се употребљавају (премда је то у поређењу са другим језицима у целини врло мало говорно подручје), по претежно католичкој или претежно протестантској. вероисповести говорних представника једног или другог језика, а у историјској перспективи и према томе колико се некадашња граница између Саксоније и Пруске, која је делила и Лужичке Србе и њихову земљу, подудара са границом која одваја говорно подручје доњолужичкосрпског (северна Лужица) од говорног подручја горњолужичкосрпског књижевног језика (горња Лужица). Тако је српски етноним данас једини етноним који постоји на двема различитим странама словенског простора - на словенском западу и словенском југу, а да сличност буде већа, у оба случаја изражена је и конфесионална и књижевнојезичка подељеност, мада, наравно, не на исти начин нити у истом обиму.

Лужичкосрпски књижевни језици, као уосталом и неки други словенски књижевни језици, створени су у време националног препорода крајем XVII и почетком XVIII века. Прва доњолужичка граматика објављена је 1640, а прва горњолужичка граматика 1679. године.

У историји лужичкосрпских књижевних језика њихова унутрашња подељеност била је још већа, јер је горњолужичкосрпски првобитно имао две варијанте, које су се међусобно разликовале пре свега графијом: централну ("протестантску") и периферну ("католичку") варијанту. Као и Срби на словенском Југу и Лужички Срби имају културну установу "Матица српска", у граду Будишину (немачки: Бауцен). Захваљујући пре свега напорима лужичке "Матице српске" горњолужичкосрпска књижевнојезичка варијантност је превладана крајем прошлог и почетком нашег столећа у корист централне варијанте горњолужичкосрпског књижевног језика.

Доњолужичкосрпски књижевни језик настао је од доњолужичкосрпског (котбуског) дијалекта. Прва књижевна дела на том језику написана су у другој половини XVIII века, али су за афирмисање књижевног језика посебно била важна она дела која су се појавила у време националног препорода у XIX веку, на пример песме Хандрија Зајлера и Јана Радисерба - Веље. Почетком XX века лужичкосрпски лингвиста Арношт Мука саставио је и објавио граматику и тротомни речник доњолужичкосрпског језика, као и друге радове. Развој лужичкосрпских књижевних језика од њиховог формирања ишао је у правцу зближавања и унификације књижевнојезичке норме, али чињенице да су Лужички Срби једини словенски народ без државне матице, да представљају мало словенско острво у немачкој држави, остатак некадашњег великог етничког и језичког масива, да су та два језика међу најмањим словенским књижевним језицима и да су то једини словенски језици чији се број говорних представника (изразито билингвалних) не увећава, не дају основа да се у будућности лужичкосрпских језика виде неке веће непознанице или могућност иоле динамичнијег развоја.

Лужичкосрпска књижевност почела је, као и код других европских народа, као преводна књижевност - Новим заветом који је превео Миклавуш Јакубица 1548. године. Пре тога, а и касније постоји богата народна књижевност на лужичкосрпским дијалектима. Њено прикупљање и објављивање почело је збирком од скоро петсто народних песама које је у време народног препорода записао ЈЈан Арношт Смолер и издао заједно са Јоахимом Леополдом Хауптом (1841-1943). Горња Лужица доживела је народни препород средином XIX века, под утицајем чешког романтизма. Развија се религиозна, патриотска и фолклорна поезија (X. Зајлер, Ј. Барт-Ћисински, М. Б. Радлубин, Г. Вингер и др.) која преовладава и у XX веку. У Доњој Лужици књижевност се почела развијати нешто касније, добивши већи замах тек после Првог светског рата захваљујући, пре свега, поезији Мата Косика, Мине Виткојца и других песника. Средином XX века посебан углед стекле су поезија и проза Ј. Брезана, који пише и на немачком језику, као и Јозефа Новака, Јакуба Скале, Јана Лајнерта, М. Кубашец и низа других лужичкосрпских књижевника.

[уреди] Литература

Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко.