Старословенски језик
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Старословенски језик
Најстарији словенски књижевни језик и један од најстаријих европских књижевних језика (после грчког и латинског) јесте старословенски. На том језику до нас су дошли најстарији словенски писани споменици из Х и XI века, али је тај језик, као и најстарија словенска писменост уопште, настао у IX веку заслугом Солунске браће Константина Филозофа (у монаштву Ћирила) и Методија.
Старословенски језик припада јужнословенској групи језика. У његовој основи је језик тадашњих Словена из околине Солуна, али у најстаријим сачуваним споменицима, од којих су неки написани глагољицом, а неки ћирилицом, има и других језичких црта, на пример моравских. Због своје старине старословенски језик је врло значајан за проучавање словенских језика, како стога што је то језик који је по својој структури ближи прасловенском него иједан други словенски језик, тако и због тога што је старословенски умногоме утицао на формирање неких млађих словенских књижевних језика.
Старословенски књижевни језик настао је као литургијски језик, а прве књиге написане на том језику биле су богослужбене. У тој функцији старословенски језик се, у донекле измењеном облику, употребљава и данас, а због такве његове функције, која је увек била најзначајнија, или једна од најзначајнијих, и никада није престајала, старословенски језик се у науци назива и црквенословенским или староцрквенословенским. У савременој славистици најчешћи је термин старословенски језик. Црквенословенским се обично не назива старословенски језик најстаријег времена, него онај у који су ушле локалне народне црте.
Старословенски језик је представљао књижевни језик већег дела Словенства, готово општесловенски књижевни језик (код Јужних Словена од IX до XVIII века, код Источних Словена од Х до XVIII века, код Моравских Словена и Чеха од IX до XI века), и том чињеницом је умногоме одређена блискост словенских култура у њиховом развоју од почетка словенске писмености.
Шеснаест сачуваних најстаријих споменика старословенског језика (укључујући и ситније, осим натписа на камену) показују да су постојали локални типови старословенског језика Х и XI века, на пример моравски тип Кијевски листић или Кијевски мисал из Х века), охридски или западномакедонски тип (нпр. Зографско јеванђеље), преславски или источнобугарски тип (нпр. Савина књига, Супрасаљски рукопис).
Пошто је и у време када је настао први словенски књижевни језик, а касније још и више, словенски језички простор био дијалекатски издиференциран, у старословенски језик су постепено све више улазиле неке особине локалних народних говора, тако да се од XI века формира више редакција црквенословенског језика: српска, бугарска, руска (= источнословенска), хрватска глагољска, чешка, румунска (и код Румуна као православног народа у суседству неколико словенских народа старословенски, односно црквенословенски прихваћен је као језик богослужења, а од XIV до XVIII века и као књижевни језик).
После периода у којем је трајао процес слабљења норми црквенословенског језика и његовог изразитијег редакцијског диференцирања (у XII и XIII веку), у наредна два века доминира тенденција унификације и обнављања старих норми, што је у вези са делатношћу неких познатих центара писмености, какве су, на пример, биле Ресавска школа у Србији или Трновска школа у Бугарској. Тада долази до тзв. другог јужнословенског утицаја на руску културу и писменост.
Упоредо са постојањем и функционисањем црквенословенског језика у култури појединих словенских народа ствара се и књижевност на основи народног језика, што је имало за последицу двојство унутар старосрпског, староруског и старобугарског књижевног језика, са доста јасно разграниченим сферама употребе црквенословенског, односно живог народног језика. У оквиру књижевних језика који су постојали у облику два језика са различитим функцијама који коегзистирају у истом друштву (што се у социолингвистици назива диглосија) однос између тих двају језика се у различитим периодима историје књижевног језика мењао, при чему је обично општи смер промена ишао према постепеном истискивању књижевног језика на црквенословенској основи књижевним језиком на народној основи.
Функције црквенословенског језика временом су сведене на литургијску употребу у православној цркви, али су црквенословенизми у различитом степену остали присутни у појединим словенским књижевним језицима православног културног круга.
Употреба црквенословенског као књижевног језика неколико словенских народа представља социолингвистичку појаву каквих је у феудализму било и код других народа, а чија је суштина у томе да се као књижевни језик неког народа не употребљава језик тог народа него неки други језик који је у одређеном историјском раздобљу из културно-цивилизацијских или политичких потреба добио приоритет. Такав је, на пример, био статус латинског језика код западноевропских народа, немачког језика код Чеха или код балтичких народа, арапског језика код туркијских народа или класичног кинеског језика у Јапану и Кореји.
Улога црквенословенског језика у формирању појединих словенских књижевних језика није, природно, била увек иста, што је зависило од више језичких, историјских, културних, политичких и других фактора. У XVI и XVII веку долази до истискивања црквенословенског језика из многих области употребе (слична је другде била и судбина латинског). Чињеница да су се словенски народи у то време већ више векова налазили у двема различитим цивилизацијским сферама, чија је граница поделила и словенски културни простор на византијско-словенски део (Slavia Orthodoxa) и латинско-словенски део (Slavia Latina), пресудно је утицала на формирање словенских књижевних језика.
Код словенских народа византијско-православног цивилизацијског круга за развој књижевног језика било је карактеристично напоредно постојање у истом друштву књижевних дела на црквенословенској основи и текстова (књижевних, правних и других) са знатно више локалних народних језичких елемената, односно са мање-више јасно разграниченим сферама употребе, и мањим или већим степеном мешања црквенословенских елемената са инословенским. То је, дакле, била "словенско-инословенска" диглосија, за разлику од диглосије код словенских народа латинског цивилизацијског круга, која је била хетерогена, односно "словенско-несловенска", при чему је несловенски елеменат у њој најчешће био латински или немачки, ређе италијански (на јадранском приморју).
Тамо где је у диглосији учествовао црквенословенски језик, његов однос према народном језику пролазио је кроз различите периоде. У историји руског језика та веза никада није прекинута иако је у различитим периодима била различитог интензитета. У историји бугарског књижевног језика (у средњебугарском књижевном језику) када је бугарски народ био под Турцима та веза је била прекинута, али су у XIX и XX веку црквенословенски елементи у руској редакцији опет у великом броју ушли у бугарски књижевни језик.
Код Срба и Хрвата је веза са црквенословенском традицијом такође била прекинута, да би код Срба била обновљена у XVIII веку, током руско-словенског периода развоја српског књижевног језика, када се српска књижевност стварала на нестандардизованом језику са доста црквенословенских елемената руске редакције, али и са доста народних елемената, који су језичком реформом Вука Караџића дефинитивно однели превагу, чиме је веза народног са црквенословенском традицијом у српском књижевном језику веома ослабила.
Развој књижевног језика код Хрвата ишао је до формирања српскохрватског књижевног језика другим путем. Тако је, на пример, у Хрватској латински био службени језик до 1847. године, а у племићким куријама остао је као говорни језик и дуже. Словеначки књижевни језик и македонски књижевни језик такође немају ослонац у црквенословенској писмености. Код Словенаца та традиција готово да није ни постојала у неком релевантном облику и обиму, а македонски књижевни језик формиран је после Другог светског рата када нису ни постојали услови за успостављање давно прекинутих веза са црквенословенском књижевном традицијом.
Језици оних словенских народа код којих је богослужбени језик био латински развијали су се углавном без контакта са црквенословенском писменошћу: или је тај контакт био рано прекинут (као код Словенаца, Чеха и Морављана, а код Хрвата нешто касније), или никада није ни био успостављен (на пример, код Пољака и Лужичких Срба). Међутим, у развоју књижевних језика тих народа постојали су значајни узајамни утицаји, на пример утицај чешког језика на старопољски (али у време чешког препорода и пољског језика на чешки), или утицај чешког језика на формирање словачког књижевног језика крајем XIX века, као и утицај чешког и пољског на формирање лужичкосрпског књижевног језика, или утицај књижевнојезичке традиције западнословенских језика на белоруски и украјински књижевни језик.
Први словенски књижевни језик који су својим делом утемељили Ћирило и Методије на основи словенског говора Солуна и његове околине, а који се данас најчешће назива старословенски, и који се у време када је настао као књижевни језик, и вековима касније, називао једноставно словенски, а не, колико је познато, бугарски, македонски, моравски или некако другачије, можда и није био стваран са мишљу да ће се употребљавати само на једном дијалекатском подручју, па се то могло одразити и на његовој структури.
Тај језик се од своје дијалекатске основе разликовао многим неологизмима и грецизмима (лексичким, фразеолошким, синтаксичким и другим, односно калковима - преношењем структуре грчких израза у словенски језик, где је то било неопходно), без којих је превод богослужбених књига са грчког на словенски језик био немогућан, али се од своје дијалекатске основе могао разликовати и евентуалним обухватањем извесних елемената неких других словенских говора (који су у то доба били међусобно знатно ближи него данас, а и данас показују велики степен сличности).
А Ћирило и Методије, поред тога што су добро познавали Словене околине Солуна и суседних области, имали су контаката и са Источним и Западним Словенима. Знајући да постоје извесне разлике међу појединим словенским говорима, а упутивши се по задатку византијског императора и цариградског патријарха у једну западнословенску државу, мало је вероватно да су Солунска браћа те разлике могла сасвим да занемаре, односно да су могла да пропусте да, рецимо, бар неке западнословенске језичке специфичности, које су им биле познате, унесу у преводе припремљене за мисију у Великој Моравској. Штавише, из начина на који су Ћирило и Методије у Венецији, Риму и другде бранили оправданост богослужења на словенском језику могло би се претпоставити да њихова визија од почетка начелно није била ограничена само једним делом Словенства.
Другим речима, старословенски као књижевни језик Јужних Словена постоји не од оног времена када су први пут са грчког на словенски језик преведене богослужбене књиге (иако је у основи тог превода говор Словена који је преводилац најбоље познавао), него од времена када је тај језик заиста почео да функционише на словенском југу (у Охриду, Преславу и другде) као језик словенске писмености, а до тога је, највероватније дошло тек после Методијеве смрти.
Од тог времена могло је да почне стварање појединих јужнословенских редакција старословенског језика (мада су оне у споменицима изразитије посведочене нешто касније), а оне су биле на путу да постану основа или значајан фактор конституисања појединих књижевних језика (као што је то био случај са староруским језиком) да историјске околности нису тај процес успориле или га сасвим зауставиле.
[уреди] Теорије о пореклу старословенског језика
У науци није спорно да су Ћирило и Методије превели Свете књиге на словенски језик и да су их исписали словенским писмом. Тако су словенски народи били први у Европи, после Грка и Латина, који су добили Свето писмо на своме народном језику (много пре Лутера који се изборио за превођење Библије на народне језике германских племена). Нису, међутим, до краја решена питања о пореклу словенског језика и писма. Тим питањима бави се књига Историја српске ћирилице (1971, треће издање 1990) познатог српског филолога Петра Ђорђића. Али како ни она није дала потпуне одговоре, ова питања су и даље предмет научних исграживања. Нова достигнућа у овој области садржи најновија књига такође познатог српског филолога Ђорђа Трифуновића Ка почецима српске писмености (2001).
У поменутој књизи Петра Ђорђића наводи се неколико теорија о питању којим су језиком писали словенски апостоли. Ове теорије би се могле назвати српска, панонска, бугарска, македонска, словенска. Не употребљавајући ова имена, Ђорђић их је представио у својој књизи на странама 19. и 20. (издање 1990).
Став да је старословенски језик био, у ствари, старосрпски, заступао је Јозеф Добровски. За Добровског каже професор Ђорђић: "Држао је да је старословенски језик настао на Балкану, и то код православних Словена, које је Добровски по обичају својега времена и средине називао једноставно Србима, па према томе му је први словенски књижевни језик био старосрпски." Затим каже даље:
Ученик и сарадник Добровскога Словенац Јернеј Копитар (1780-1844) био је против својега учитеља у његовом схватању о пореклу старословенског језика. Сматрао је да Ћирило и Методије, иако су дошли са Балкана, књиге нису писали на језику македонских Словена, него на језику Словена панонских, тј. предака данашњих Словенаца.". То је тзв. панонска теорија, чији је главни представник Копитар, а коју је у нешто другачијем облику заступао такође Словенац Миклошић (1813-1891).
Ђорђић у свом кратком приказу такође наводи: "Пред крај живота је Добровски употребљавао сложени назив српскобугарскомакедонски језик". Али Ђорђић не наводи да је Добровски тако учинио после полемике с Копитарем. То јасно показује да Добровски није прихватио Копитареву панонску теорију, а да је своју, српску, само кориговао.
Постоји и теорија, коју је заступао Шафарик, а касније развио Лескин: да је старословенски, у ствари, старобугарски језик. Али ни ту није био крај теоријама о пореклу старословенског језика. Бугарским именом, које је било новијег датума у словенском свету, није се могла најбоље објаснити старост словенског језика.
Петар Ђорђић ово поглавље своје књиге завршава следећом реченицом: "Македонско порекло првог словенског језика коначно је утврдио Миклошићев наследник на универзитету Ватрослав Јагић (1838-1923), највећи славист свог времена и највећи познавалац старословенског језика свих времена".
Вреди, ипак, напоменути да су у расправи о пореклу старословенског језика почетком 19. века учествовала и двојица Срба: Павле Соларић и Вук Караџић. Соларић је подржавао став Добровског да је старословенски језик био, у ствари, старосрпски. Вук Караџић је имао другачије мишљење. Он је, вероватно под Копитаревим утицајем, сматрао да су солунска браћа, припремајући своје списе за конкретне прилике, прилагођавали језик средини којој су текстове намењивали: за српску средину писали су нешто другачије него за бугарску, а затим и другачије него за панонске Словене. Љубомир Стојановић, у својој монографији о Вуку (1924:225-227) каже да је овим својим ставовима Вук "био врло близу идеје о постанку разних рецензија старословенског језика".
Из овог приказа развоја теорија о пореклу старословенског језика, могло би се закључити да је тај развој ишао у правцу одбацивања теорије о српском пореклу словенског језика. То, међутим, није помућивало јасну свест о томе у српских интелектуалаца 19. века попут Саве Текелије и других. Обнова српске самородне историјске школе последњих деценија 20. века посредно је опет оснажила српску теорију Добровског. У књизи Светислава Билбије Староевропски језик и писмо Етрураца (1984, дрго издање 2000) доказује се да су Ћирило и Методије својим матерњим српским језиком, који је у највећој мери сачувао матрицу староевропског језика, били предодређени за мисију која ће наићи на успех код свих словенских племена. Независно од Билбије, до сличних закључака дошао је и Радмило Маројевић који у студији Српски језик и славистика (Србистика 1-2/1998) језик Ћирила и Методија представља као језик старих Срба. Ова теза има подршку и у схватањима представника нове српске историјске школе који новим доказима поткрепљују стару славистичку теорију о томе да сви словенски народи потичу од Срба.
У науци, а поготово у српским медијима, често је истицано схватање да је најстарији документ на српском језику Мирослављево jеванђеље из 12. века. Медијавелиста Ђорђе Трифуновић у књизи ‘’Ка почецима српске писмености’’ (2001) аргументовано је потврдио старо откриће да је прва сачувана књига на српском језику, у ствари, Маријино jеванђеље, настало два века раније. Та прва српска књига, по Трифуновићу, написана је глагољицом. "Срби су дуго и напоредо употребљавали два писма као национална, глагољицу и ћирилицу", каже он (б).
Порекло словенског писма
По Ђорђићу, Словени су на почецима своје писмености употребљавали два писма: глагољицу и ћирилицу. На питање да ли је старија глагољица или ћирилица, Петар Ђорђић у својој књизи износи овакакав став:
Језичка анализа најстаријих словенских споменика показала је да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама (у морфологији и лексици), него у споменицима писаним ћирилицом. Нарочито треба споменути и чешке гласовне особине, тзв. бохемизме, који се срећу само у глагољским споменицима писаним на словенском југу.
Наведени подаци, историјски, палеографски и језички, довољно показују да је глагољица настала пре ћирилице. Исто тако, на основу података које нам пружају сачувани извори о животу и раду првих словенских просветитеља можемо закључити да је прву азбуку саставио Ћирило Солунски. Та азбука се по њему прво звала ћирилица. Али та се азбука није свуда могла одржати. Заменила ју је негде брже, негде спорије, друга, млађа словенска азбука коју данас зовемо ћирилица. Назив је тако остао исти, изменила се само садржина. (1990:22)
Ови ставови Петра Ђорђића о настанку словенских писама одражавају стање спознаје у палеографији његовог времена. Они су застарели са становишта палеографије и граматологије коју репрезентују двојица великих српских палеографа и граматолога, који су се јавили после Ђорђића: Светислав С. Билбија и Радивоје Пешић. Билбија је у књизи Старо-европски језик и писмо Етрураца изнео неколико важних ставова: да су Ћирило и Методије по пореклу били Срби (а не Грци), да нису они први саставили писмо за Словене, да је гагољица постојала и раније, да је Ћирило срео једну врсту словенског писма у Херсону на Криму и да му је оно послужило у састављању ћирилице. У универзитетском уџбенику Старословенски језик II (2001, тринаесто издање) Светозара Николића пише да је Ћирило, односно Константин, нашао у Херсону Јеванђеље и Псалтир "руским писмом писано" (код Билбије стоји "на рош језику"). Овим се отвара и питање писма на које се Ћирило угледао јер се доскора веровало и тврдило да је то било грчко писмо. Новија истраживања, као што су ова напред поменута, указују да се може говорити и о словенским основама за нама познато старословенско писмо.
Није више убедљив ни закључак да је Ћирило, у ствари, саставио глагољицу, пошто је то писмо старије од ћирице, а да су ћирилицу касније саставили следбеници словенске браће. Тај неубедљиви закључак настао је као последица упорне тврдње раније европске науке које се многи и данас придржавају: да Словени пре Ћирила и Методија нису имали никаквог свога писма. Нови српски граматолог Билбија враћа се уверењу учених Срба у старијим временима да је глагољицу саставио Србин, Рашанин, свети Јероним (а не некакав Урлих, како су тврдили странци). У сваком случају, важна је спознаја да су Словени у старини имали два писма и да су на оба сачувани споменици на словенском језику, што несумњиво сведочи о њиховим културним потенцијалима у процепу између културе грчког и културе латинског језика. Словенски језик није у потпуности издржао притисак са ове две стране, а са језиком озбиљно је у времену пострадала и словенска идеја.
[уреди] Азбука
Старословенски језик је писан двема азбукама: ћирилицом и глагољицом. Старословенска ћирилица се састоји из четрдесет знакова, један део садржан је у данашњој ћирилици, док се други део користио за гласове који у данашњем српском језику не постоје или за разликовање падежа, двојине од множине, страних речи од домаћих.
[уреди] Бројеви
У старословенској азбуци, нису постојали посеби знаци за бројеве, већ су бројеви обележавани словима (а, б, в ...) са посебном ознаком изнад слова да би се означио број.
[уреди] Глаголи
У старословенском постоје следећа времена: инфинитив (слично као у српском), презент, просто будуће време (само за свршене глаголе, облик је исти као и за презент), сложено будуће време (глаголи имати, хтети, начати), аорист, имперфекат, перфект, плусквамперфект.
[уреди] Именице
Постоји седам падежа, четири деклинације.
[уреди] Види још
[уреди] Напомене
- Измена чланка од 12. марта 2005. године коју је начинио Корисник:Милош доноси текст који је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
