Максимилијан Робеспјер

Из пројекта Википедија

Максимилијан Робеспјер (6. мај 1758.-28. јул 1794.) је један од најпознатијих вођа Француске револуције. Његово следбеници знали су га као "непоткупљивог", због његове моралне посвећености револуцији. Био је истакнути члан Комитета јавне безбедности (Комитет јавног спаса) и један од покретача Владавине терора, која је окончана његовим хапшењем и погубљењем. Политички је био вођен идејама Жан-Жака Русоа и просветитељства.

Садржај 1 Рани живот 2 Рани политички живот 3 Робеспјерово супростављање рату са Аустријом 4 Погубљење Луја XVI 5 Уништење жиродинаца 6 Оснивање комитета јавне безбедности 7 Робеспјерова улога у терору 8 Пад Робеспјера 9 Литература 10 Спољашње везе

[уреди] Рани живот

Рођен је 6. маја 1758. у Арасу у Француској. Породица му је ирског порекла, а из Ирске су побегли у доба протестантске реформације око 1607. Други твде да му је породица од средњег века у северној Француској. Отац му је био адвокат, а Максимилијан је најстарији од четворо деце. Мајка му је умрла 1767. Отац му је лутао Европом до смрти у Минхену 1777. Деца су одрасла код маминог деде и ујака. Максимилијен је похађао колеџ у Арасу, а 1770. је на препоруку бискупа добио школарину за гимназију Луј Велики у Паризу. Ту је научен идеализованој слици Римске Републике и њених великих говорника Цицерона и Катона. Када је гимназију посетио краљ Луј XVI Робеспјер је одржао поздравни говор.

[уреди] Рани политички живот

Завршио је студије права са одличним успехом и примљен је у адвокатску комору 1781., па се вратио у Арас. Био је цењен, па га је бискуп од Араса поставио да буде судија за криминал у Арасу у марту 1782. Био је судија до 1788. Изабран је 1783. у академију у Арасу, а 1784. је добио одликовање од академије у Мецу за есеј о томе да ли рођаци осуђеног криминалца требају сносити последице срамоте. Постао је познат током 1788. када суделује у дискусијама о начину како се треба бирати Скупштина сталежа. Успео је да буде изабран као посланик трећег сталежа у скупштину сталежа. Када се састала Скупштина сталежа 5. маја 1789. Робеспјер је био један од водећих радикала. Робеспјер је био ватрени следбених идеја Жан-Жака Русоа и почео их је обликовати у своју визију. Када је Уставотворна скупштина провинцијских правника и богате буржоазије почела са нацртом устава, Робеспјер се окренуо народу Париза. Био је чест говорник на Уставотворној скупштини. Говорио је преко 150 пута до 1791. Када је Робеспјер схватио да његове идеје нису популарне у скупштини, окренуо се Друштву пријатеља устава, познатом као клуб јакобинаца. У почетку су они представљали само делегате из Бретање, али кад је скупштина дошла у Париз примали су различите вође париске буржоазије. Пришло им је много малих трговаца и занатлија. Робеспјер је нашао публику и следбенике. Када су се богати буржуји Париза и умерени депутати одвојили у посебан клуб, смањио се утицај старих вођа јакобинаца. Група јакобинаца се одвојила 1791. залажући се за уставну монархију. После тога Робеспјерови следбеници су почели доминирати јакобинцима. Смрт Мирабоа је ојачала утицај Робеспјера у скупштини. Робеспјер је 15. маја 1791. предложио да они депутати који су у уставотворној скупштини не требају да буду у следећој скупштини. После неуспелог покушаја бега и хапшења краља Луја XVI Робеспјер је рекао да он није ни монархиста ни републиканац.

[уреди] Робеспјерово супростављање рату са Аустријом

Француска је новим уставом из 1791. постала уставна монархија. Краљ је делио власт са законодавном скупштином. У Законодавној скупштини (Националном конвенту) Жак Брисо из партије Жиродинаца захтевао је да Француска објави рат Аустрији. Жан Пол Мара и Робеспјер су се супростављали јер су се бојали могућега милитаризма, који би могао ићи у прилог реакционарним силама. За рат су се залагали краљ, десница и жиродинци. Краљ се надао да ће се ратом повећати његова популарност, а жиродинци су се надали да ће ратом проширити револуцију по Европи. Жиродинци су били разочарани тим отпором од очекиваних савезника и због тога се међу њима јавља непријатељство. Рат Аустрији је објављен 20. априла 1792.

Током љета 1792. ни жиродинци ни Робеспјер нису активно учествовали у рушењу монархије. Било Варен и Жорж Дантон уз помоћ париске комуне су предводили побуну 10. августа 1792. и заузели су крљев замак Тиљерије. Краљ и краљица су били заробљени. Робеспјер се тада прикључио Паришкој комуни. Вође комуне су биле задовољне да имају Робеспјерову помоћ. Већ 16. августа Робеспјер је тражио од Законодавне скупштине да успоставе револуционарни трибунал и да сазову Конвент. Крња Законодавна скупштина са само трећином делегата суспендовала је монархију. У њој су били само јакобинци. Робеспјер није успео да спречи септембарски масакр и то је показало да комуна више верује Билоу него њему. Када је сазван Национални конвент 20. септембра 1792. Робеспјер је поново изабран као први делегат Париза. Робеспјер и његови савезници су били у клупама које су биле одотрага, па су биле узвишене. Због тога су добили назив монтањари. Испод њих су били жиродинци помешани са независнима.

На Конвенту жиродинци су одмах напали Робеспјера да је желио диктатуру. Робеспјер је одговорио на оптужбе.

[уреди] Погубљење Луја XVI

У свом говору од 3. децембра 1792. Робеспјер је тврдио да је краљ издајник, кад је покушао да побегне. Тврдио је да краљ представља опасност по земљу. Развила се дебата у којој су се жиродинцима и неколицини ројалиста супростављали Робеспјер, Жан Пол Мара, Жорж Дантон, Антоан де Сен-Жист. Жиродинци су захтевали да треба бити суђење. Гласањем у конвенту са 721:0 (29 одсутних) прогласили су краља кривим. Жиродинци су се супростављали погубљењу краља и захтевали су да се његова кривица стави на народни референдум. Робеспјер и његови сарадници су наглашавали да захтевом за референдум жиродинци показују симпатије за краља и да одгађају погубљење. Резултат гласања је био 424:283 против референдума. Краљ Луј XVI је погубљен на гиљотини 21. јануара 1793.

[уреди] Уништење жиродинаца

Након погубљења краља растао је утицај Робеспјера и Дантона на рачун жиродинаца. Политика је постала радикалнија, а јакобинци су подстрекавали јавност против жиродинаца. Удружују се са сиромашним радницима. Велика маса наоружаних из паришке комуне дошла је у Национални конвент и ухапсила 32 жиродинска посланика под оптужбомм за контрареволуцију.

[уреди] Оснивање комитета јавне безбедности

У Паризу је 11. марта 1793. основан револуционарни трибунал. Јакобинци су државним ударом 31. маја 1793. преузели власт уз помоћ подршке јавности и најсиромашнијих радника. Комитет јавне безбедности је основан 6. априла. Имао је девет чланова. Национални конвент је 27. јула 1793. изабрао Робеспјера у комитет, иако овај то није тражио . Комитет опште безбедности је био задужен за унутрашњу полицију.

[уреди] Робеспјерова улога у терору

Историчари се не слажу о Робеспјеровој улози у терору. Једни тврде да је он имао мању улогу у комитету јавне безбедности. Ипак јасна је улога Робеспјера као вође, говорника и најављивача терора. Робеспјер се уобичајено сматра доминантном силом у комитету јавне безбедности. Био је један од најпопуларнијих говорника у Конвенту и његови пажљиво припремљени говори остављали су дубоки утисак. Његове похвале револуционарне владе и врлина показивале су његово веровање да је терор био нужан и неизбежан. Робеспјерово уверење је било да су врлине и политички терор биле повезани и нужни. Иако није имао диктаторских овласти давао је смер јакобинској диктатури. Током зиме 1793-1794 долази до сукоба чланова комитета са хебертистима, који су били радикалнији,. Били су атеисти и одликовали су се залагањем за уништење непријатеља револуције. Од 13. фебруара до 13. марта 1794. Робеспјер се због болести повукао из Комитета. Тада је закључио да би крај терора значио и крај политичке моћи. Раскинуо је са Дантоном и хербертистима. Оптужио је противнике за потпомагање страних сила. Оптужбе против Дантона су биле да је корумпиран, да је шпијун и да је ковао заверу за успостављање монархије. Те оптужбе су и по револуционарним мерилима биле јако неуверљиве. Робеспјер се 15. марта поново појављује на Конвенту, а 19. марта се хапсе Херберт и 19 његових следбеника. Погубљени су 24. марта 1794. на гиљотини. Жорж Дантон и његови пријатељи су ухапшени 30. марта. Суђени су 2. априла, а 5. априла су погубљени на гиљотини.

После погубљења Дантона Робеспјер је користио утицај на јакобински клуб да би доминирао паришком комуном преко својих следбеника. Два његова следбеника су изабрана за градоначелника и заменика. Покушао је да утиче и на војску преко свога следбеника Антоана Сен-Жиста, кога је послао на мисију на границу. У Паризу је Робеспјер ојачао терор. Надао се да Конвент може изгласати сваку одлуку, коју би он диктирао. Да би се осигурао за такву могућност његов пријатељ у комитету Жорж Кутон 10. јуна увео драстични закон по коме је трибунал постао суд, који је осуђивао, а да нису били потребни сведоци. Због тога је до Робеспјерове смрти на гиљотини погубљено 1285 људи.

Робеспјерова потреба за револуционарном променом није била ограничена само на политику. Он је инзистирао и на духовној промени француске нације на деистичким веровањима. На Робеспјерово инзистирање је 7. маја 1794. Конвент донио декрет којим је установљено Врхунско биће. Жан Жак Русо је идеју Врхунског бића изложио у делу Друштвени уговор. У част Врхунског бића одржана је прослава 8. јуна 1794. Тада је Робеспјер одржао говор у коме је нагласио да се Врхунско биће разликује од традиционалног бога у хришћанству. Тврдио је да је Врхунско биће радикални демократа, као јакобинци. Тврдио је да је његова бесмртна рука уцртала у срца свих људи право и једнакост и да је наредио да сви људи требају бити слободни и живети у правди. Говорио је да није створио краљеве и попове да зауздају људску расу.

[уреди] Пад Робеспјера

Крајем јуна 1794. Робеспјер је изашао из Конвента и планирао је следеће потезе. Поново се појавио 26. јула 1794. и држао је два сата дуг говор упозоравајући на уроте против републике. Оптужио је неке посланике за неправде и за претерани терор и нагласио је да се комитет јавне безбедности треба реформисати. У почетку се конвент сложио са њим, али после говора противника конвент је одбио да прихвати Робеспјерове идеје, него су их дали комитету на разматрање. Следећега дана 27. јула 1794., који се звао 9. термидор по револуционарном календару, Антоан Сен Жист је почео да говори у корист Робеспјера. Међутим противници су устали и узвикнули "Доле са тираном". Око 17:00 наређено је хапшење Робеспјера, Сен Жиста, Кутона и два млађа посланика. Војска комуне одвела их је у градску скупштину, али Робеспјерови следбеници су га ослободили. Војска Националне гарде их је поново ухапсила. При томе је Робеспјер био рањен. Робеспјер је 28. јула 1794. изведен пред трибунал и погубљен је на гиљотини без суђења. Погубљени су и Кутон, Сен Жист и деветнаест следбеника.

[уреди] Литература

• Baker, Keith Michael (ed.) (1987). The Old Regime and the French Revolution. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-06935-4. Very good summary that relies almost entirely on primary source documents with short summarizing essays that explain those documents.
• Carlyle, Thomas (2002). The French Revolution: A History, Volume III: The Guillotine. Cambridge, MA: IndyPublish.com. ISBN 1-4043-0398-7. A Romantic account more useful for historiographical studies than as accurate history.
• Doyle, William, Haydon, Colin (eds.) (1999 (hardcover), 2006 (paperback)). Robespierre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-59116-3 (hardcover); ISBN 0-521-02605-9 (paperback). A collection of essays covering not only Robespierre's thoughts and deeds but also the way he has been portrayed by historians and fictional writers alike.
  • Reviewed by Hilary Mantel in the London Review of Books, Vol. 22, No. 7, March 30, 2000.
• Eagan, James Michael (1978). Maximilien Robespierre: Nationalist Dictator. New York: Octagon Books. ISBN 0-374-92440-6. Presents Robespierre as the origin of Fascist dictators.
• Hampson, Norman (1974). The Life and Opinions of Maximilien Robespierre. London: Duckworth. ISBN 0-7156-0741-3. Presents three contrasting views on him.
• Jordan, David P. (1989). The Revolutionary Career of Maximilien Robespierre. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-41037-4. Sympathetic but not un-critical left-wing study.
• Lenotre, Georges Robespierre's Rise and Fall, London: Hutchinson & Co. (1927) Critical
• Linton, Marisa. "Robespierre and the Terror", History Today, August 2006, Volume 56, Issue 8, pp. 23–29
• Palmer, R.R. (1941). Twelve Who Ruled: The Year of Terror in the French Revolution. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0-691-05119-4. A sympathetic study of the Committee of Public Safety.
• Rudé, George (1976). Robespierre: Portrait of a Revolutionary Democrat. New York: Viking Press. ISBN 0-670-60128-4. Very sympathetic Marxist analysis that compares him with Lenin and Mao.
• Schama, Simon (1989). Citizens: A Chronicle of the French Revolution. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 0-394-55948-7. A revisionist account.
• Scurr, Ruth. Fatal Purity: Robespierre and the French Revolution. London: Metropolitan Books, 2006 (ISBN 0-8050-7987-4).
  • Reviewed by Hilary Mantel in the London Review of Books, Vol. 28 No. 8, April 20, 2006.
  • Reviewed by Marisa Linton in the History Today, June 2006, Volume 56, Issue 6, pp. 66–66.
  • Reviewed by Sudhir Hazareesingh in the Times Literary Supplement, June 7, 2006.
• Sobel, Robert, The French Revolution (1967)
• Soboul, Albert. "Robespierre and the Popular Movement of 1793–4", Past and Present, No. 5. (May, 1954), pp. 54–70.
• Thompson, James M. (1988). Robespierre. Oxford: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-15504-X. Traditional biography with extensive and reliable research.

[уреди] Спољашње везе

• Les Amis de Robespierre (Robespierre's Friends: the English version of the site is still under construction.)
• "Robespierre, Terror, and the French Revolution"