Марко Перичин Камењар

Из пројекта Википедија

Марко Перичин Камењар, носилац Ордена народног хероја, рођен је 24. марта 1912. године у сиромашној сељачкој породици у селу Гргуревцима код Сремске Митровице, Војводина. Основну школу завршио је 1922. године у свом родном месту и једно време се бавио земљорадњом. Коларски занат завршио је 1928. и до устанка 1941. радио у више села Војводине.

За народноослободилачки покрет почео је да ради од првих дана устанка, јула 1941, учествујући у формирању првих оружаних група у свом родном месту. Камењар је један од првих фрушкогорских партизана, пре ступања у Фрушкогорски НОП одред, почетком септембра 1941, учествовао је 22. августа 1941. у организацији бекства 32 политичка осуђеника из Казнионе у Сремској Митровици. У КПЈ примљен је 15. марта 1942. године.

Камењар је у току рата прошао многе борбе и дужности, од борца до команданта дивизије. Априла 1942. године постављен је на дужност командира чете; половином исте године за команданта батаљона; марта 1943. за команданта Фрушкогорског а затим Сремског одреда. Приликом Формирања Прве војвођанске бригаде, 11. априла 1943, постављен је за њеног команданта. Под његовом командом ова бригада се истакла 1943. у борбама за одбрану слободне територије Бирча; у ослобођењу Сребренице; у борбама на Мајевици, око Брчког, Тузле; у Срему у Гргуревцима и Босутским шумама и поново у источној Босни.

Марта 1944. Камењар је постављен за команданта 36. војвођанске дивизије. У јулу преузима команду над 16. војвођанском дивизијом и на тој дужности је остао до завршетка рата. Дивизија се истакла у борбама вођеним у источној Босни и у ослобађању западне Србије и Београда. Затим после пребацивања преко Саве у Срем и уласка у састав 12. корпуса у ослобађа: Стару Пазову, Ириг, Руму, Сремску Митровицу. Касније се пребацује, форсирањем Дунава, у Бачку и ослобађа Опатовац и Мохово, а у завршним операцијама продире до Дравограда.

За велику храброст и умешно командовање јединицама Камењар је у току рата три пута похваљиван наредбом врховног команданта. Нарочито се истакао у борбама на Фрушкој гори, код Чардака, где је захваљујући његовој храбрости, разбијена једна усташка бојна. У борбама против Немаца код Дворца, у Босутским шумама, 1942. године, иако рањен, повео је своју јединицу на јуриш и обезбедио велику победу. Примерну храброст показао је у источној Босни у борбама на Малешевцима, новембра 1942. и нападу на Власеницу 1943. године; при форсирању Дрине септембра 1944. као и у свим каснијим борбама под његовом командом.

После рата био је на дужности команданта дивизије и корпуса. Завршио је војну академију “Фунзе” у СССР-у и вишу војну академију ЈНА 1954, после чега је вршио разне одговорне дужности у ЈНА. Био је командант Главног штаба Војводине и активан друштвено-политички радник. Војну каријеру завршио је у чину генерал-пуковника.

Носилац је “Партизанске споменице 1941. године” и других високих одликовања.

За народног хероја проглашен је 22. децембра 1951. године.

Умро је 22. децембра 1982. године у Новом Саду.