Матија Бећковић
Из пројекта Википедија
Матија Бећковић, пјесник
Рођен 29.11. 1939. године у Сенти. Основну школу завршио у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву. Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.
Прву пјесму штампао као гимназијалац 1957. у „Младој култури“.
Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У народном позоришту у Београду је 1978. године изведена „Међа Вука Манитога“, а потом монодраме „Рече ми један чоек“ и „Не знаш ти њих“.
У Загребачком театру ИТД, Казалишту младих, Јазавцу, Театру ММ, Српском народном позоришту, Клубу М, изведене су позоришне представе по Бећковићевим текстовима.
У Савременом позоришту у Београду изведена је 1970/71. комедија „Београд некад и сад“, са истоименим комедијама Стерије и Нушића.
Написао је две телевизијске драме и две једночинке за дјецу које је Телевизија Београд емитовала 1966. и 1967. године.
Адаптирао је (са Бориславом Михајловићем Михизом) „Горски вијенац“, представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду.
Драмска поема „Че - трагедија која траје“ (са Душаном Радовићем) преведена је на њемачки језик (Che-tragodije, Frankfurt am Main 1969) и енглески (Che: Permanent tragedy, New York 1970).
Записи из књиге „О међувремену“ преведени су на енглески под називом „Random Targets“ 1970. године.
За своје пјесништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд.
За поему „Ћераћемо се још“ добио је награде Типар, Златни бестселер, Јован Дучић и Лаза Костић.
За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године.
Његова супруга се звала Вера Павладољска (њој је посветио једну од његових најпознатијих песама, коју је касније препевао Арсен Дедић) и са њом има ћерке Људмилу и Ољу.
Академик Бећковић је један од ретких академика који су Слободана Милошевића критиковали још 1991. године. Током његовог режима учествовао је на бројним протестним скуповима.
Бећковић је близак пријатељ Премијера Коштунице. Од распада ДОС-а Бећковић активно подржава Демократску Странку Србије на чијим је митинзима више пута и говорио, последњи пут 2004. у кампањи Драгана Маршићанина за председника Републике Србије.
Садржај |
[уреди] Библиографија
До сада је објавио сљедеће књиге:
Вера Павладољска (библиофилско издање Радомира Стевића, 1962), Метак луталица (Просвета, 1963), Тако је говорио Матија (Просвета, 1964. и 1965), О међувремену (Матица српска, 1968), Че - Трагедија која траје (Са Душаном Радовићем, независно издање Слободана Машића 1970, Рад, 1989), Рече ми један чоек(Просвета, 1970, 1976), Међа Вука Манитога (СКЗ,1976, 1978), Леле и куку (Просвета, 1980), Служба Светом Сави (Глас цркве, 1989), О Његошу (Глас цркве, 1988), Косово најскупља српска рјеч (Глас цркве, 1989) ...
[уреди] Тако је говорио Матија
[уреди] о историји у поезији
Вук Карадџић је рекао да у црногорским народним песмама има више историје него поезије. И то је схваћено као велика примедба црногорским народним песмама. Ја нисам тако разумео Вука. Тамошња историја и није историја, него пре митологија и поезија. Поезија - то је језик, а језик је, опет, не само једини живи сведок свих времена, него и једина институција коју имамо од самога почетка. То нам је најсачуванија библиотека, најверодостојнији архив, ризница из које није ништа нестало. И разуме се да су у тој институцији најзапосленији песници. Усмена цивилизација никада није пресута у писмену. Тај претовар траје али јаз остаје, и можда никада неће бити прекорачен.
[уреди] о језику и пјеснику
Праве песнике језик проналази да кроз њих говори оно што хоће. Помишљао сам да језик живи свој паралелни живот, и да више брине о нама него ми о њему. Да је он у нашој власти а не ми у његовој - давно би нестао.
[уреди] о језику
У свакодневној комуникацији се врши силна редукција језичкога блага. Тако се, на другој страни пуни устава језика, у коју се улива све сто не долази до јавне речи. У наше време подигнута је једна од највећих буна о којој се не говори. То је буна против самог говора. Утврђено је да је већ све испричано и све знано, и све компромитовано, и да можемо да се споразумевамо са неколико реци и неколико гестова. Тако се препоручујемо да смо људи свога времена, и да никога не гушимо својом причом. Ко год каже више од три реченице, неко други показује на врат и шапуће "смор", "гуши". Тако је настао нови есперанто. Речима "упс", "вау", "супер", постиже се више него са хиљаду речи. Пушта се музика на најјаше, и таман кад помислите да је крај неке мелодије, покаже се да је то почетак нове. Нема предаха, да неко не би искористио паузу и несто рекао. Никада није било толико "паметних људи" који ништа нису рекли, и толико цењеих говорника који никада нису формулисали ниједну реценицу. То је светска побуна и за њу постоје и велики разлози. Човек се тешко компромитовао са својим причама. Зато данас, ако с неким проговорите више од пар конвенционалних фраза, ви сте сумњиви или као терорист, или као давеж, или као суманут, или ко зна веч какав сумњив тип. Данас на свету постоји само један језик. То је енглески. Сви остали језици су постали дијалекти. За по кући. Наравно, да то није оксфордски енглески, већ тзв. брокен инглиш од сто речи које зна читава планета. И она се мање-више споразумева са тих сто реци. Али, да се вратимо на почетак. Моја идеја је ова: колико год да се ова редукција ширила и имала тако моћна оружја у својим рукама, и колико год Си-Ен-Ен сводио судбину света на своју минутажу и свој џепни речник - на другој страни се пуни устава језика, и она нараста као поводањ, тражећи уста на која ће да проговори и чека књигу у чије корице ће да се смести.
[уреди] о Његошу
Његош је испразнио један океан језика, који се пунио вековима. Зато његово дело и његова мисао нису дело једног човека, него дело једног народа. Већ је речено: "кад би нестао српски народ, а остао 'Горски вијенац'" - остало би доста. То је написао нико други до Милош Црњански. И то значи - и српски народ се имао "рашта и родити" и постојати.
[уреди] о читању
Увек сам читао више књига истовремено, а уз то пратио оно сто је тек објављено. Генерално, све оно што сам читао у својој младости, као да нисам читао. И коју год од тих књига да сам кренуо да читам поново, читао сам је као нову и готово се ничег нисам сећао. И препоручујем свакоме ко мисли да је неку књигу читао, да је прочита још једном па ће се уверити да није. Велика књига је само она која може да се чита увек. Ове године сам, рецимо, читао Кнута Хамсуна. Нема тамо ни једне рећи која је иструлила. То је сама нерватура језика без сувишне речи - сама музика, сама лепота. Једне исте песме читао сам стотину пута и никада нисам поверовао да сам неку до краја дочитао. Јер, ако несто у њој не остане непрочитано, песма је завршила свој живот. Читао сам недавно "Травничку хронику"
[уреди] о пјесништву и политици
Мени су људи говорили како им се свиђа моја песма, али им се не свиђа моја политика, па не знају како да ту песму одбране од мене. А ја сам уверен да увек говорим исто - само је то исто у песмама увек боље, и да се не бавим политиком и да то чиме сам се бавио није политика. Да је то био само покушај да се нешто промени, а честити људи увек верују да је нешто могуће променити; па их је врло лако упецати на тај позив. Међутим, показује се да са њима манипулишу и једни и други, а да је на штети наше позвање, оно због чега смо рођени. И власт и опозиција слушају шта говорите, али нико неће да послуша. Тиме што су вас пустили да говорите, они остављају утисак да сте ви учествовали у ономе сто су они одлучили и да делимо одговорност. Мислим да се и од власти и од опозиције дистанцирају баш људи културе. Београд је у том смислу, усуђујем се то да кажем, већа европска престоница од многих већих и славнијих. Боље су посећене песничке вешери и књижевне трибине у Београду него било где у свету и то од веома убедљиве и упућене публике. Мислим да се код нас пише велика поезија и да наша публика то осећа. Као да се у поезији чува нека истина и подиже стандард нашега мишљења и говора. Људи су сити сплачина којима су свакодневно запљускивани. Толико присуство публике на књижевним вечерима истовремено је и врста критике наше јавне речи која је до те мере срозана.
[уреди] о Ваљеву и Србији
Ја сам у Ваљеву провео своје најлепше године, своју младост. Ту сам упознао Србију и заволео Србијанце и некако ми је Ваљево било синоним Србије и српске демократије и српске традиције. Али Ваљево је такође имало несто од те мимикрије, с обзиром на то да је та околина Ваљева богата они нису баш морали да направе толики реверанш пред самим режимом. Да би Србија постала Србијом, да би стала на своје темеље и да би се сетила себе и својих вредности, није потребно да се много присећа које би то вредности биле. Постоје две институције које српски народ има од самога почетка. То су њена династија и њена црква.
