Ника са Самотраке
Из пројекта Википедија
Раном хеленизму припада и једно од најбољих и у својој врсти најуспелијих вајарских дела целокупне античке уметности. То је фигура Нике са Самотраке ("победа"), која међу античким скулптурама Лувра заузима једно од најистакнутијих места. Иако јој недостају руке и глава, утисак који гледалац стиче посматрајући је на кљуну лађе са које објављује победу, представља доживљај пун спонтаног узбуђења и ретке естетске радости. Око целе фигуре ове младе девојке као да лебди и трепери сјај њених устрепталих осецања, испуњених бескрајном и неописивом радошћу што фриоже да објави и небу и земљи једну праведну победу. Њена снажна, пре би се рекло орловска него анђеоска крила су раширена и спремна да је понесу у прозирно плаветнило грчког неба. Али Нике још није полетела: она као да лебди, додирујуци још увек врховима прстију ростру са које ће полетети. Она хоће, она жели, она мора најпре да објави на самом месту битке ту велику победу, па ће се тек онда винути у висине да звуке своје победничке трубе проспе као сребрну кишу по целом грчком свету.
Поред узбуђења које је обузело ову божанску весницу победе и које се преноси на све оне који чују звуке њене трубе, или им се чини да одјекују у њиховој близини, аутор ове статуе успео је да у тканини којом је обавијено тело младе девојке оствари највиши домет скулпторског решења материје ове врсте. Нике на себи има дуг хитон, чија је драперија сва у наборима и површинама час скупљениму густу и испреплетену тканину, час прозирним и готово влажним од капљица и морске пене која се диже испод прамца, расипа се и запљускује и саму фигуру. Ту је остварена читава симфонија ритма и вибрирања, која су, рекли бисмо, ближа звуку него тврдој маси мрамора. Посматрајући ту одећу човек сваки пут има утисак да и сам осеца свеж и, ако се тако може рећи, млад ветар који дува у лице Нике, игра се лаким ткањем њеног хитона, мрси јој косе и натерује водене капи у очи и у лице, освежава је и даје јој снаге да рашири груди да би што снажније, гласније и даље могла да пошаље своју звучну вест и поруку.
Као што је већ речено, мисли се, и то са доста разлога, да је то победа коју је Димитрије Полиоркет извојевао код кипарске Саламине 306. године над флотом египатског дијадоха и краља Птолемеја. Да је та претпоставка вероватна, говори и новац Димитријев, на чијем је реверсу приказана управо оваква једна Нике, на ростри лађе.
Откако је откривена, 1863. године и одмах и пренесена у Лувр, Нике са Самотраке још није добила достојног премца и такмаца у целој античкој скулптури. У њеном лику остварена је снага израза, лепота облика, чистота идеје на такав начин и у таквој мери да би се слободно могло рећи да се наше дивљење према грчкој класичној скулптури не би ни мало променило ни умањило у естетском смислу да нам је од тога огромног блага остала само ова Нике.
Иако нам још увек није познато име аутора овога јединственог уметничког дела, сасвим је извесно да је то био скулптор који је по својим квалитетима, по познавању суштине скулптуре, по снази личности и по богатству доживљаја био на висини највећих вајара IV и III века. Тешко је рећи да ли је то био ученик Праксителове или Лисипове школе, Еутихид, можда. Али све док се не сазна његово име, ако га уопште и сазнамо, биће сасвим извесно да је ово дело један од последњих поздрава, победничко кликтање класичне уметности над свим оним великим достигнућима што их је грчки народ остварио у својим дугим и мучним борбама за слободу човека, за слободу његове мисли, речи и дела. И заиста није се могао наћи ни замислити лепши облик и племенитији начин на који це се тај народ опростити од прошлости у којој је створио и однеговао те идеале не само за себе и своје мале градове-државе, него и за све људе свих времена. Јер ова Нике није само симбол једне победе, него је и химна тој победи, или можда и свим грчким победама. Она је исклесана у камену: њене речи претворене су у ритам набора, у снагу емоција, у вибрације осећања.
То је окамењена песма којом се један велики уметник опростио, остајући можда намерно и заувек непознат нам и анониман, од једног великог и непоновљеног доба.
