Нојев потоп
Из пројекта Википедија
Нојев потоп је по јудејско-хришћанском учењу (Ис 54,9), послан Богом на грешну земљу и потопио грешни род људски да би се спасло само осам душа смештених у ковчегу (лађи).
Господ је затворио врата ковчега, после чега, 600. године Нојевог живота, 17. дана другога месеца, „развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске, и удари дожд на земљу за 40 дана и отворише се уставе небеске“ (Постање 7,11-12).
Вода је лила пет месеци и покрила брда за 15 лаката. После тога вода је почела опадати, и у 18. дан седмог месеца ковчег се зауставио на планини Арарат.
Тек после три месеца појавила се површина планинских висова, и након 40 данa Ноје је почео пуштати голуба да сазна у којем је стању вода – три пута, који је најзад донео палмину гранчицу (данас симбол мира), што је Ноју био знак да може изаћи са њудима и животињама (свака врста је била заступљена), а то се догодило 601. године Нојевог живота, на дан нове године, а у 27. дан другога месеца.
Ноје је изашао са својима домаћим и принео жртву благодарности. У знак завета између Бога и земље Бог је дао на небу дугу (Постање 6,8) Сведочанства која потврђују овај догађај и његов значај налазе се код Мт 24,37; Лк 17,27; 1 Пт 3,20; 2 Пт 3,6.