Плакозое

Из пројекта Википедија

Trichoplax adhaerens

Таксономија

царство:	Animalia
тип:	Placozoa Grell, 1971
класа:	Trichoplacoidea
ред:	Trichoplacida
фамилија:	Trichoplacidae
род:	Trichoplax
врста:	T. adhaerens

Биномијална номенклатура

Trichoplax adhaerens
F.E. von Schultze, 1883

Екологија таксона

Плакозое (Placozoa) су тип најпростијих вишећелијских животиња које немају ткива и органе. Према тој особини и једном од мишљења биолога сврставају се, заједно са сунђерима, у паразое које представљају једну слепо завршену еволутивну линију. Према другом мишљењу се плакозое издвајају у посебну групу фагоцителозое (Phagocitelozoa) пошто са сунђерима немају никаквих сличности. Једно је сигурно, плакозое имају велики значај као прелазне форме за разумевање тока еволуције од једноћелијских протозоа ка еуметазоама. Према Butschli (1884) i Grell (1971, 1981) постоји могућност да су тако изгледале првобитне метазое.

Плакозое су на ћелијском нивоу организације. Њихово тело се састоји од слојева епителијалних ћелија:

леђног (дорзалног)
трбушног (вентралног)
средишњег који се налази између претходна два слоја и у њему се налазе шупљине, простори између ћелија, испуњене течношћу.

За дорзални и ветрални слој се прво сматрало да одговарају ектодерму и ендодерму, али је касније утврђено да оба слоја имају исто порекло. Оба слоја изграђују ћелије са бичевима које су међусобно различите.

Ћелије средишњег слоја су влакнасте и највише диференциране. Поред једра оне сарже и друге ћелијске органеле:

ендоплазматични ретикулум;
Голџијев апарат;
специфично грађене митогходрије;
микротубуле и микрофиламенти у влакнастим ћелијама омогућавају амебоидно кретање.

Анатомија плакозоа

[уреди] Трихоплакс

Једина пронађена и описана врста плакозоа је трихоплакс (Trichoplax adhaerens)и. Открио ју је 1883. г. Шулц (Schulze) у акваријумској води узетој из Јадранског мора. Име врсте адхеренс добила је по томе што лепо пријања за површине чак и стаклене. Нешто касније је описана још једна врста (Treptoplax reptans) пронађена у Тиренском мору али њено постојање није до краја потврђено тако да трихоплакс остаје као једина доказана врста овог типа животиња.

Дуго после открића за трихоплакс се сматрало да је ларва неких дупљара да би тек 1971.г. било откривено да има способност полног размножавања чиме је доказано да се ради о одраслој животињи, а не ларви. Ова животиња неодољиво подсећа на амебу по томе што приликом кретања мења облик тела. Величина тела се креће до 4 mm у пречнику и оно је спљоштено у леђно-трбушном правцу и асиметрично.

Размножавање ове реликтне обавља се на два начина:

бесполно, деобом и
полно, образовањем сперматозоида и јајних ћелија.

[уреди] Литература

Догељ, В,А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, београд, 1971.
Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд, 1979.
Крстић, Љ: Човек и микроби, Драганић, Београд, 2003.
Маричек, магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
Петров, И: Сакупљање, препаровање и чување инсеката у збиркама, Биолошки факултет, Београд, 2000.
Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.
Библиотека Планета Земља и живот на њој: Човек и животињски свет, ЗУНС и Српско биолошко друштво, Београд, 1987.