Радомир Лукић
Из пројекта Википедија
Радомир Лукић (31. август 1914. - 31. мај 1999.) био је академик Српске академије наука и уметности, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, теоретичар правних наука, оснивач катедре за филозофију и социјологију права.
Рођен је и одрастао у скромној сељачкој породици. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 1937. године, на који је, по сопственој причи, због мањка новца долазио само на испите. Две године касније докторирао је на париској Сорбони одбранивши дисертацију Обавезна снага правне норме - проблем објективног права.
Пред Други светски рат, 1940. године, избором у доцентско звање започиње универзитетску каријеру на Правном факултету Београдског универзитета. Био је предавач и у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. У САНУ улази 1971. године као дописни члан.
Радомир Д. Лукић је написао наш први уџбеник социологије.
На Правном факултету Универзитета у Београду додељују се стипендије из Фондације "Радомир Д. Лукић". Такође на поменутом факултету највећи амфитеатар носи име "Радомир Лукић".
Сабрана дела академика Лукића објављена 1995. године обухватају 11 томова или 4600 страница. Међу студентима је словио за строгог професора који се се више од петице прибојавали његових врцавих досетки. Ретко се појављивао у јавности.
Рођен је и сахрањен у Милошевцу.
