Радоњић

Из пројекта Википедија

Презиме Радоњић је је доста раширено код срба. Постоји у Београду, Новом Саду, Мачкатици, Подгорици, Кучима, Цетињу, Његушима, Даниловграду, Мијокусовићима, Никшићу, Мокро код Никшића,Котору, Бања Луци, Суботици, Сенти, Смедереву, Црвенки, Приједору, Дубровнику, Загорју, Чешкој и Немачкој.

[уреди] Етимологија презимена Радоњић

• Порекло Радоњића из Бјелопавлића
• Важнији догађаји
• Знаменити људи
• литература

[уреди] Етимологија презимана Радоњић

Презиме Радоњић по свом етимолошком корену можемо посматрати кроз први слог РА, затим реч РАД и други слог РАДО, да би одредили од чега је настало. Када се посматра само Ра, то је назив, име за староегипатско врховно божанство и треба одмах одбацити могућност те везе и утицаја на наш језик./5/. Затим ћемо посматрати РАД. Појам рад у српском језику означава делање, корисно ангажовање, успешно деловање. Стим у вези је РАДО, што представља радост, задовољство, због успешног рада, који позитивно делује и доноси срећу оклолини. Код старих словена постојало је божанство РАДОГОСТ, заштитник гостопримства. Стари словени су га представљали у знаку коња.Коњ је био небески знак пун снаге и био је веома поштован у старословенској митологији./6/. Када знамо какав значај у словенској митологији има гост а и код српског народа, који доноси и значи срећу, благостање и свеукупни напредак домаћину који га прими, тада можемо успоставити везу између ових појмова. На основу изложеног можемо закљјучити да су имена код срба Радоња, Радоје, Радојица, Радица, Радмила, Радојка,Радомир, Радомирка и остала која у себи имају основу РАД и РАДО са заједничким етимолошким кореном./2/.Карактеристично је да у Војводини има презиме Радонић, дакле 'Њ' је претворено у 'Н'.То се ради о презименима староседелаца који су дошли са Великом сеобом 1690. са Патријархом Арсенијем Чарнојевићем.То претварање Радоњић у Радонић мора се посматрати са интезивном политиком мађаризације српског живља у другој половини 19. века када се српска презимена 'скраћују' за 'ић' и 'вић' а завршавају се најчешће на 'ов'.Тако Петровић постаје Петров а Марковић Марков. Дакле ради се о истом презимену Радоњић и Радонић јер ни појмовно ни етимолоши немамо име или појам са основом 'радон', који има смисао у српском језику. Напред речено важи и за презиме Радонић из Орлића у Далмацији.

[уреди] Порекло Радоњића из Бјелопавловића

Радоњић презиме постоји у Бјелопавлићима, Црна Гора, у Мијокусовићима, Фрутку и Вучици. Воде порекло од Војводе Радоње из 17 века. Како су били издељени на ужа бртства /по отчеству-кући/Чејановићи, Лазовићи, Бобичићи,Вучкачићи, то су за првог Балканског рата 1912. године по договору узели заједничко презиме Радоњић, по заједничком претку војводи Радоњи. Слава им је Света Петка као и осталим Бјелопавлићима.Некад су били веома јако братство.По предању, војвода Радоња је био веома угледан, наочит човек и јунак а имао је брата Гојака од којих су Бошковићи с Орје Луке код Даниловграда, који су били први у племену али им Радоњићи то нису признавали, због следећег догађаја. Када је Војвода Радоња просио за брата Гојака младу она га упита, 'какав је Гојак",јер није био присутан, а Радоња рече "исти као Ја". Када су сватови били пред црквом, млада виде Гојака који је био мали и неугледан и хтеде да се врати, да се не венча за Гојака. На наваљивање сватова млада пристаде под условом да сви сватови кажу амин на оно што она у цркви изговори.А она рече ,'Да Бог да све што било од Гојака и мене, увргло се на Радоњу, а што буде од Радоње на Гојака'.Тим догађајем тумаче Радоњићи што је потомство Гојака, Бошковићи билИ глава племену. То је легенда а стварност је једноставна.Поп Јован Бошковић је оженио Јану сестру великог Војводе Мирка, оца Књаза Николе.Та пријатељска веза Бошковићима је дала првенство у племену, а дали су харамбашу Петра Бошковића, старешине манастира Острог Максима и Јосифа, те гласовитог јунака војводу Блажа Бошковића.Радоњићи су одбијали да дају дацију /порез/ Бошковићима већ су је носили као Мићун Радоњић сами на Цетиње.Радоњићи су били ближи јаком братству Кадића, са њима су се пријатељили. Када је градио кућу поп Ђоко Бошковић сви су из племена донели или помогли нечим, Радоњићи су донели сламку уместо греде./1/.

[уреди] Важнији догађаји

Миљко Радоњић /1770-1836/.био писар у Совјету од 1808. и први попечитељ /министар/ у Совјету од 11.01.1811. па до пропасти Карађорђевог устанка. Министар је постао уместо Миленка Стојковића који је одбио да уђе у Совјет и прихвати место попечитеља /министра/. Миљко Радоњић је био и професор на Великој школи, где је предавао историју и немачки. Радоњићи су у Балканском рату 1912.узели учешћа и код Скадра су многи изгинули.Погинуо је на Брдањолу Радоје Јовов Радоњић, а брат му Милија Јовов Радоњић на Тарабошу.Трећи брат Митар Јовов Радоњић као командир Мијукусовићко-Винићке чете је преживео оба Балканска рата.Напредовао је за командира Вражегрмског батаљона а на место командира чете заменио га је Јаков Станишић из Винића, отац Баја Станишића.Већ у почетку Првог светског рата Митар Јовов Радоњић је погинуо на фронту са Аустријом, према Херцеговини. Неђељко Мирков Радоњић је за време Првог светског рата био на раду у САД. Као и многи добровољци чекао је на Њујоршком кеју брод /вапор како је старина говорио/ за Европу да стигне на Солунски фронт. Један пролазник изрече неку увреду за присутне Србе а Неђељко не отрпе ту увреду већ полазника изазва. Тако га је ударио да му је сломо вилицу. Одмах је интервенисала полиција и ухапсила га. Сутрашња штампа је писала ,,Ратоборни Србин умето да ратује у Европи, почео рат у слободној Америци.Почасни конзул у Њзјорку је био чувени наш научник Михаило Пупин,професор на Колумбија универзитету. Истог дана када је објавила штампа ту вест, Михаило Пупин је са адвокатом посетио Неђељка, и уз гаранацију га ослободио из затвора,па је Неђељко могао бродом са осталим добровољцима отпловити за Солун. Неђељко Радоњић је као солунски добровољац био насељен у Бачком Петровом Селу.

[уреди] Литература

1. Етнографски зборник, Српске краљевске академије, насеља и порекло становништва,књига 15.од 1923.год. Бјелопавлићи и Пјешивци,племена у Црногорским брдима од Петра Шобајића.
2. др Велимир Михајловић, Српски именик, Нови Сад 2002.
3. Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић, Два дефтера Црне Горе из времена Скендер бега Црнојевића, Сарајево 1973.
4. Милица Грковић Речник личних имена код Срба, Београд, 1977.
5. Милан Вујаклија, Лексикон, издавач Геца Кон, Београд 1937.
6. Свезнање општа енциклопедија, издавач Геца Кон, Београд 1936.
7. Србизми у источњачким језицима, Слободан Филиповић, Сардонија, Београд 2001.