Сазревање критике у српској књижевности
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Иако настала врло рано, с почецима нове српске књижевности, критика још задуго неће дати имена која би могла стати равноправно уз песнике и прозаисте. После Вукових критика, у првој половини 19. века, доминира критика класицистичке оријентације, која суди о делима на основу вечних закона лепог (Константин Богдановић, Павле Арс, Поповић, Ђорђе Малетић). Њени домети су више у теорији и методологији него у оцени појединачних дела. Званични, школски облик критике у другој половини века је филолошка критика. Та се критика развила из Вукове језичке реформе, у анализи и оцени дела полазила је искључиво од језика, а њен је највећи допринос у проучавању старије, нарочито средњовековне књижевности (Ђура Даничић, Стојан Новаковић и др.). Романтичарска критика, која се развија упоредо с њом, показивала је више осећања за савремену књижевност, за појединачно дело, за личност писца (Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Ђорђе Андрејевић Јолес, Лаза Костић, Коста Руварац).
[уреди] Светислав Вуловић
Први критичар од формата био је Светислав Вуловић (1847-1898), професор књижевности у београдској гимназији а од 1881. у Великој школи. Писао је позоришне приказе (Из позоришта, 1879), књижевне критике, студије о истакнутим песницима романтичарима (Његошу, Сими Милутиновићу, Бранку Радичевићу и Ђури Јакшићу), о значајним књижевним појавама (Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности, 1880) и студије о старим српским биографима. Вуковић се залаже за "природну критику", за коју му је био узор немачки критичар Лудвиг Берне. О делима он не суди по правилима него по утиску, у критику уноси своју личност и осећања. Књижевни рад писаца проучавао је у вези с њиховом биографијом.
[уреди] Љубомир Недић
Даљи корак у развоју српске критике чини Љубомир Недић (1858-1902), професор философије, логике и психологије на Великој школи. У својим критичким огледима (Из новије српске лирике, 1893; Новији српски писци, 1901), у којима је обухватио више истакнутих представника друге половине 19. века (Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај, Л. Костић, В. Илић, Љ. Ненадовић, Л. Лазаревић, С. Вуловић и др.), он се ослободио Вуловићева биографизма и импресионизма и створио модерну аналитичку, естетичко-психолошку критику. Његов главни допринос није толико у оцени писаца о којима је писао колико у разради критичке методологије. Одбацујући подједнако естетски релативизам и позитивистички историзам, догматску и импресионистичку критику, Недић се залаже за строго унутарњи приступ, слободан од свих спољашњих, изванестетских примеса. Он прави разлику између естетске и историјске истине, раздваја личност писца од његовог естетског лика у делу. Критика треба да се бави "не човеком него писцем, не оним који је иза књиге, него оним који је у књизи". Иако се у својим критичким огледима формално строго држао тих принципа, он је у својим оценама бивао често крајње субјективна, руководио се мотивима изванестетске природе. У чувеној негативној оцени Змајеве поезије присутан је не само естетски формализам него и загрижљиви политички конзервативизам овог критичара. Уз све то, Недић заузима место зачетника модерне српске критике. Он је почео посао естетског процењивања српског књижевног наслеђа. Уметност писања критике подигао је на већи литерарни и интелектуални ниво. Његови најбољи огледи мала су ремек-дела интелектуалне луцидности и логичне јасности, чија је вредност независна од тачности и правилности судова који су у њима изречени.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
