Седма банијска дивизија
Из пројекта Википедија
| Седма банијска дивизија | |||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део НОВЈ | |||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||
Седма банијска дивизија НОВЈ формирана је наредбом Врховнoг команданта НОВ и ПОЈ број 95. од 22. новембра 1942. При оснивању у њен састав су ушле Седма и Осма банијска бригада и Тринаеста хрватска бригада "Јосип Краш", Тринаеста бригада је међутим била удаљена и оперисала је самостално, тако да је уместо ње у састав дивизије 26. децембра 1942. ушла Шеснаеста банијска бригада (Шеснаеста хрватска).
По оснивању дивизија је садејствовала операцијама Првог босанског корпуса у доњем току Уне. На почетку операције "Вајс I" дивизија је успешно ометала развијање и напредовање 369. легионарске дивизије преко Баније, али се због бочног продора 7. СС дивизије 24. јануара 1943. морала пребацити на десну обалу Уне ради запречавања пута према Бихаћу.
Током операције "Вајс II", односно Битке на Неретви дивизија је била ангажована у исцрпљујућим одбрамбеним борбама ради спречавања продора немачко-усташке групације "Фогел" према Прозору.
За време Битке на Сутјесци дивизија је од 3. јуна 1943. дивизија је била у саставу Јужне групе, са задатком да, заједно са Трећом дивизијом и Централном болницом пребаци преко Таре у Санџак. Како се то показало немочућим, дивизији је 8. јуна наређено да се хитно, усиљеним маршем, пребаци преко Сутјеске и повеже са Северном групом. Дивизија је Сутјеску прешла у последњи час, а напад немачке борбене групе "Гертлер" којим су Немци коначно затворили обруч на Сутјесци, захватио је зачеље дивизијске колоне. Немци су заробили око 200 рањеника, чланова болничког особља и обезбељења, и готово све их стрељали на лицу места. О овом догађају је дао изјаву потпоручник Вилднер Рајнхолд (нем. Wildner Reinhold):
„"Почетком јуна 1943, за вријеме операције "Шварц", (нем. Schwarz) заробљено је, како ми је то причао потпоручник Вик (нем. Wieck), на једној ливади између Сутјеске и виса Кикало, око 150 партизана. Код рапортирања потпоручника о заробљеним партизанима, командант борбене групе потпукувник Трибукајт (нем. Tribukeit) је рекао: "Не могу да видим ове псе", те је дао наређење једном командиру чете да заробљене партизане побије митраљезима. По наређењу потпуковника Гертлера (нем. Görtler) које ми је пренио капетан Келц (нем. Kelz), ја сам извршио стрељање над 13 људи и једном женом. Стрељање је извршено неколико стотина метара иза Кошура. За ово сам узео са собом двије групе из моје батерије. На једном рубу шуме дао сам стрељати прву групу од 7 људи. Стрељање су извршили војници из моје батерије. Пошто је један стрељани још давао знаке живота, ја сам испалио један хитац на њега из мог пиштоља. Друга група са женом стрељана је такођер на истом мјесту. Заробљеници нису пред стрељање изразили никакве жеље. Били су потпуно мирни иако су по свему могли закључити да ће бити стрељани. По моме наређењу, ископан је велики јарак у који су затим затрпани стрељани. Извана то мјесто није означено као гроб..." “
Након пробоја преко Зеленгоре, дивизија је до краја августа водила борбе у источној и централној Босни под непосредном командом Врховног штаба. Почетком септембра 1943. вратила се на Банију, где је реорганизована.
„Када је 1. септембра 1943. године поново прешла преко Уне, враћајући се из Босне, Херцеговине, Санджака и Црне Горе — "кући", од 4.100 бораца 7. банијске дивизије Банију је угледало свега 550. “
Седма и Осма банијска бригада попуњене су и преименоване у Прву и Другу, а Прва и Друга бригада Унске оперативне групе у Трећу и Четврту бригаду Седме дивизије. У састав дивизије ушли су такође и Јеврејски и Италијански батаљон. Тада је дивизија ушла у састав Четвртог корпуса.
На овом за виталне комуникације изузетно важном терену Баније, дивизија је у борби против крупних нимачких и усташких снага постигла значајне успехе. Учесталим крупним диветрзијама и ударима на посаде на заштити комуникација дивизија је нанела знатне губитке и тешкоће осовинским снагама. Успешне борбри имала је током операције "Пантер" током децембра 1943., а 11. јануара 1944. ослободила је Глину. У мају се дивизија нашла на удару немачке операције "Шах".
Средином августа Штаб Седме дивизије са Трећом и четвртом бригадом пребацио се у Мославину, где је садејствовао јединицама Десетог корпуса НОВЈ, док су Прва и Друга бригада и Први и Други банијски НОПО наставили дејства у Банији. Две бригаде Седме дивизије заједно са деловима Шестог корпуса НОВЈ и Десетог корпуса НОВЈ учествовале су у нападу на усташки гарнизон у Копривници у октобру 1944.
У завршним операцијама Седма дивизија потчињена је штабу Четврте армије, у чијем саставу учествује у Тршћанској операцији.
Указом Врховног штаба септембра 1943. Седма дивизија проглашена је ударном у знак признања за постигнуте успехе и поднете жртве.
[уреди] Референце
- ^ Архив Војноисторијског института, т. 10, документ 37., наведено према Бранко Цврље: Друга далматинска бригада
- ^ Ђуро Кладарин, "Међу првенцима народноослободилачке војске", Седма банијска дивизија - књига сјећања, Загреб 1977., страна 15
