Сима Пандуровић
Из пројекта Википедија
Сима Пандуровић (Београд, 14. јануар 1883. – 27. јул 1960.) је песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац. Јавио се с песмама с почетком XX века са “пјесницима песимизма” (Милан Ракић, и Владислав Петковић Дис), под утицајем “проклетих пјесника” (Шарл Бодлер, Едгар Алан По).
Гимназију и филозофске студије Пандуровић је завршио у Београду и почео је да службује као професор ваљевске и београдске гимназије. Први светски рат је провео у интернацији у Болдогасоњу и Незидеру, а по његовом завршетку био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке.
Рано је почео да пева, али истовремено је живио и радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис Полет, затим са Дисом уређивао Књижевну недељу, а после Првог светског рата основао часопис Мисао.
Пандуревићево књижевно дело је обимно и разноврсно: Посмртне почасти, Дани и ноћи, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма На згаристу, коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог свјетског рата Друштво хрватских књижевника издало у је сабране песме под насловом Оковани стихови. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови. Последња његова збирка песама Песме, садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано.
Пандуревићева дела из области књижевне критике и естетике су: Огледи из естетике, Разговори о књижевности, Богдан Поповић. Пандуровић је много и успешно преводио Молијеровог Тартифа и Шекспирове трагедије и драме Хамлет, Ричард II, Хенрих IV, Магбет и краљ Лир, све са Живојином Симићем.
