Споразум Павелић-Стојадиновић

Из пројекта Википедија

Карта Споразума са приказом граница југословенских република.

Споразум Павелић-Стојадиновић је био споразум између хрватског фашистичког политичара, вође усташког покрета, бившег поглавника Независне Државе Хрватске и ратног злочинца Др. Анте Павелића, и бившег српског и југословенског политичара, министра финансија и спољних дела, председника краљевске владе и универзитетског професора Др. Милана Стојадиновића. Потписан је крајем 1954. године у Буенос Аиресу, Аргентина.

[уреди] Одредбе споразума

Споразум је предвиђао разбијање Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) на три независне државе: Словенију, Хрватску и Србију.

Павелић и Стојадиновић су у хрватској и српској емигрантској штампи бранили овај споразум као анти-комунистички савез (обе емиграције нису признавале легалност Титовог режима у Југославији), и као нови српско-хрватски споразум који је требао да замени застарели Споразум Цветковић-Мачек из 1939. године.

[уреди] Границе

Као граница између Словеније и Хрватске узета је већ постојећа граница у ФНРЈ (овај споразум се тицао искључиво српско-хрватских односа и није се претерано бавио словеначким питањем).

Споразумна граница између Хрватске и Србије је требала да буде следећа (од севера ка југу):

Граница је требала да прати већ постојећу границу (као компромисну) између СР Хрватске и СР Србије (САП Војводине) до реке Саве и границе са СР БиХ; затим је граница требала да прати реку Саву до ушћа Саве и реке Босне; потом је граница требала да иде реком Босном, затим у продужетку линије њеног доњег тока планинским врховима до почетка доњег тока реке Неретве, и потом доњим током реке Неретве до Јадранског Мора. На овај начин Босанска Крајина је требала да припадне Хрватској, док би највећи део централне са источном Босном, источна Херцеговина и јужна Далмација припали Србији (укључујући Сарајево и Дубровник).

Споразум је предвиђао мирно пресељење (уз размену имовине) свих Срба који би се затекли у оквирима граница Хрватске, и свих Хрвата и (у данашњем смислу) Бошњака који бу се затекли у оквирима граница Србије (сви говорници српскохрватског језика - у то време званичног у ФНРЈ - муслиманске вероисповести су узети као Хрвати; ово значи и да би сви словенски муслимани данашње Србије и Црне Горе били размењени за Србе на основу споразума).

Македонија није помињана, мада се може претпоставити да је Стојадиновић замишљао Македонију у оквирима Србије.

[уреди] Реакције на споразум

Споразум Павелић-Стојадиновић је произвео жестоке негативне реакције од стране хрватске (усташке) емиграције, српске политичке емиграције и Титовог комунистичког режима у Југославији. Усташка емиграција је жестоко критиковала свога бившег поглавника због преговора са Стојадиновићем, а поготово због одустајања од реке Дрине као (по њиховом уверењу) историјске границе Хрватске (једна од старих усташких крилатица је била "Све до Дрине!"). Павелићево препуштање делова Срема, Босне, Херцеговине и Далмације Србији је у усташкој емигрантској штампи упоређивано са Павелићевим препуштањем делова Далмације Италији 1941. године (потез који је од стране тврдог крила усташког покрета такође сматран националном издајом). Павелић и Стојадиновић су обоје проглашени за националне издајнике од стране усташких следбеника и српских политичких кругова у исељењу, док је Титов југословенски режим одбацивао значај споразума као "рачун без крчмара", истичући да Павелић и Стојадиновић нису више представљали никога. Вести о овоме споразуму су биле потиснуте од стране државних средстава информисања у самој Југославији.

[уреди] Литература

"O takozvanom sporazumu Pavelić-Stojadinović". Чланак објављен у Sinovčić, Marko. Hrvati u Argentini i njihov doprinos hrvatskoj kulturi.^[1] (Autorsko izdanje: Buenos Aires, 1991.) - коментари на споразум из хрватског угла
Соха, Давор. "Рачун без крчмара" - Илустрована Политика. Број 2088. (23 Јануар, 1999.)