Дубровник

Из пројекта Википедија

Дубровник

Дубровник на мапи Хрватске

Дубровник
Грб Дубровника
Положај Дубровника у Хрватској
Жупанија	Дубровачко-Неретванска
Градоначелник	Дубравка Шуица, (ХДЗ)
Географска дужина и ширина	42°39′СГШ 18°04′ИГД
Становништво	43.770 (2001)
Позивни број	+ 385(0)20
Поштански број	HR-20000
Регистарске таблице	DU
Званична презентација града

Дубровник (лат: Ragusa), је лука и једна од најлепших туристичких атракција на Јадранском мору на крајњем југу Хрватске у Далмацији. Центар је Дубровачко-неретванске жупаније.

[уреди] Историја

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

[уреди] Оснивање града

Као готово код свих градова, тако се ни за Дубровник не зна када је основан. Стара традиција, коју спомиње већ византијски цар Константин Порфирогенит у средини 10. века, каже, да су Дубровник основале избеглице из римског града Epidaurus (где је сада Цавтат, 12 km југоисточно од Дубровника), што су га, почетком 7 века, уништили Словени. У сваком случају стари Дубровник, то јест управо стари Ragusium, био је уточиште малом делу римског становништва, које се ту спасио од најезде Словена. Ти су Романи сачињавали језгро старог дубровачког грађанства, а нарочито властеле. Они су чврсто држали управу града, не дајући у њој удела суседним Словенима, од којих су били политички одвојени, јер је Дубровник, и после словенске најезде, потпадао, као још нека места на источној обали Јадранског мора директно под Византијско царство. Оно је њим управљало преко намесника (стратега), који је становао у Задру.

Ти су дубровачки Романи били етнографски сасвим други народ, који је говорио својим језиком, који се говорио у римској Далмацији. У почетку Дубровчани без сумње нису ни примали Словене у град, па је тако према романском граду Ragusium постало с друге стране залива словенско предграђе, које се по свој прилици прозвало Дубровник. Када је 1272 предграђе с градом спојено у једну општину и опасано истим градским зидом, тада је ваљда и насут мочварни залив, који је делио оба насеља. Тако је Дубровник добио углавном обим који има и данас. Тада је без сумње добио своје двоструко име, Романи из града протегли су име града Ragusium и на словенско предграђе, а Словени из предграђа своје, Дубровник, и на романски град.

Дубровник, стари део града

Али процес словенизирања дубровачких Романа изгледа, да је отпочео раније и мало по мало проводио. Већ у 13 веку налазило се и код властеле, нарочито код женских, много словенских личних имена, а међу властелом и по неколико породичних (Болеславићи, Гојиславићи, Срећићи, Чријевићи). То доказује, да се мала романска оаза није могла отети асимилацији с компактном словенском околином, из које су долазиле и неке одличне и богатије породице, које су чак примане у ексклузивно коло старе дубровачке господе-властеле. Али опет, отприлике до 15 века, породични је језик био, бар код властеле, стари далматински, па је, у току тог века, и код властеле замењен словенским. У почетку 16 века већ се само спомињало, да су неки старци још говорили старим дубровачким језиком.

Први се пут Дубровник спомиње у историји око 850, када га је оштетила силна олуја с мора , јер по својој прилици с морске стране није био опасан зидом. Неколико година касније (867) био је и с те стране заштићен, јер су га узалуд опседале арапске лађе. Сигурно је Д. најкасније 924 имао већ свога бискупа, што доказује, да је у то вриеме већ био признат као град, те имао већ некакву своју аутономну управу. Тако 1000, кад је млетачки дужд Петар Орсеоло узео под своју власт византијске градове у северној Далмацији, да их обрани од Хрвата, те својом флотом допловио до Корчуле, тамо су му изашли у сусрет дубровачки грађани с бискупом на челу, да му се поклоне. Али тога пута Млечићи не заузеше Д., већ он остаде под управом византијском. 1028—1034 дубровачке лађе биле су у византијској флоти на грчким обалама и бориле су се против Арапа. Крајем 11 века Д. је прешао, не зна се тачно ни како ни када, под власт Нормана у јужној Италији, те су дубровачке лађе 1081—1085 ратовале у норманској флоти. Изгледа, да се ускоро затим Д. опет вратио под византијску власт. 1102 Д. је успео да његов бискуп постане арцибискупом и независан од сплитскога арцибискупа, под којим је дотад био. Уопште од 12 века расте важност Д.

1153 арапски географ Едриси прича за Дубровчане, да су вешти ратници, да имају много бродова и да надалеко плове. Свакако је у то време Дубровник већ био познат као трговачки град, јер је од 1169, кад је склопио први (сачувани) трговачки уговор с талијанским градом Писом, почео склапати уговоре и с разним градовима у Италији. При крају тога века најпе га, за време рата Византије против Млетака, 1171 освојише Млечићи, само привремено, а за време немира, који су избили у Византији након смрти цара Мануела Л, Д. опет се заклонио, бар 1185—1192, под заштиту напуљских норманских краљева. Као аутономна општина, али под врховном норманском влашћу, склопио је Дубровник 1186 мир с Немањом и братом му кнезом хумским Мирославом, пошто су га два брата нешто притискивала, особито откада је Немања добио у своје руке Котор. 1189 склопио је Д. трговачки уговор с босанским баном Кулином. 1205 заузели су Д. Млечићи.

Дубровник, стари део града

[уреди] Унутрашње уређење

Мало се зна о унутрашњем уређењу Дубровника за ово најстарије доба, до 1205. У почетку је Дубровник сигурно зависио од византијског стратега у Задру, али се не зна, да ли је било у њему каквих нижих византијских чиновника или византијске војске. У 12 је веку Дубровник био аутономна општина, која је на своју руку склапала трговачке и мировне уговоре с талијанским општинама и са суседним владарима. Особито на крају тог века, за време кратког норманског господства. Дубровник је управљао домаћи кнез (comes), а не краљев коморник (camerarius), који је живео у Дубровнику. Изгледа, да је за цело то време једина вазална дужност Д. била, да у случају рата даје Норманима неколико ратних лађа, потпуно опремљених. За ово се доба и подручје дубровачко нешто проширило: у средини 10 века оно је, изван самога грађа, обухватало само Груж и мала острва од Мркана, пред Цавтатом, до Шипана, тако да су Дубровчани морали плаћати и за своје винограде изван града данак суседним словенским владарима, али крајем тога доба био је Дубровник већ стекао и један део жупе, Ријеку и Затон.

[уреди] Млетачка власт

Под врховном влашћу млетачком (1205—1358) Дубровник се већ истиче као богат трговачки град, који своје лађе шаље и у Египат и Црно Море, а своје трговце по целој западној половини Балканскога Полуострва, нарочито по Босни и Србији, где су у својим рукама имали готово сву трговину, па касније и тамошње руднике сребра. У ово је доба Дубровник и знатно проширио своје границе: 1272 самовољно му се покорило острво Ластово, а 1333 цар Душан, из захвалности што је Д. посредовао да се склопи мир с Босном, даровао му је град Стон с полуострвом Ратом и с острвом Мљетом. Душан му је дао и приморје од Стона до Затона, али му га нису дали босански владари, који су га тада држали и Д. фактично предали тек 1399. Уопште је Д. због граница и због трговине имао доста неприлика. 1252—1253 ратовао је с краљем Урошем I. (а то је први рат, што се зна, да је Д. на копну и на своју руку водио). Ратовао је двапут с краљем Милутином (1301 и 1317—1318). Напротив цар Душан је био велики пријатељ Дубровника 1350 долазио је он у Дубровник заједно са царицом и са сином Урошем. Наклоњен му је био и цар Урош, који му је 1357 даровао нешто земље над самим градом. За земље, које је Д. тако добио од српских владара, плаћао им је годишњи »српски данак« од 2.000 перпера на дан Св. Димитрија.

1295 био је у Дубровнику велики пожар, који је уништио цело предграђе (Дубровник) и велики део града (Ragusium). Због тога су се оба насеља спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће. Из овога времена има и обилнијих вести о унутрашњем уређењу Д. На челу управе био је и даље кнез, али га је слала млетачка влада, и то, на две године; она је одређивала и архибискупа. Иначе је Дубровник био сасвим аутономан: бирао је сам све своје чиновнике, почевши од бана, кнежева заменика, и сам је уређивао своје односе са суседима, с којима је и сам на своју руку ратовао. У млетачким ратовима учествовао је с неколико оружаних лађа. Кнез је само представљао државну власт, а вршили су је властела, преко три већа, у која су само они имали приступ: велико веће (consilium maicus), у које су улазили пунолетни (с навршеном 20, а касније 18 годином), и које је имало дужност, да ствара законе и бира чиновнике; веће умољено (consilium rogatorum), касније сенат, с променљивим бројем чланова (од 61 до 45), узетих између старије властеле, које је издавало све најважније наредбе у Унутрашњим и спољашњим пословима; мало веће (consilium minus), у коме је било, уз кнеза, још 11 сенатора; оно је вршило наредбе, издане од сената.

И почетак кодификациије дубровачког права је из 1272, када је састављен градски статут, тј. систематски уређена збирка одредби јавнога и приватнога права, што је дотад важило. Статут је касније (у 14 и 15 веку) попуњаван другим збиркама познијих законских одредби.

[уреди] Угарска власт

Рат између Угара и Млечића због Задра окончао се 1358 тиме, што су Млечићи морали уступити Угарској све своје поседе на источној обали Јадранскога Мора, а међу њима и Д., који је тако дошао под врховну власт угарског краља. Али према њему је Дубровник имао само дужност, да му плаћа мали годишњи данак и да у свечане дане истиче његову заставу. Иначе је Дубровник био под угарском врховном влашћу, под којом је био до пропасти угарске краљевине 1526, потпуно независан, те је у то време и проживио своје, у економском погледу, најсјајније доба, када су његови агилни трговци у знатној мери посредовали при трговачком саобраћају између источне и западне Европе. У то је време Д. добио дефинитивно свој садашњи вид, јер су тада већим делом подигнути градски бедеми и неке знаменитије зграде (кнежевски двор, кула Минчета, фрањевачки и доминикански самостан и т. д.), и доведена је (1438) вода са Шумета. Али је за то време Д. имао са својим непосредним суседима више неприлика, него ли икад: 1359—1362 ратовао је с господаром Требиња, кнезом Војиславом и с Которанима, 1370—1371 са новим господаром Требиња, жупаном Николом Алтомановићем. Када је 1378 Босна освојила Требиње и Конавле, и тако постала једини његов сусјед, Дубровник је настојао да прошири своје границе на ту страну. 1399 успео је да добије приморје од Стона до Затона, али је зато имао многе невоље због Конавала. 1391 купио их је, али их је добио тек 1419—1427, а морао је због њих ратовати, 1430—1432 с босанским војводом Радосавом Павловићем, а 1451—1454 с херцегом Стјепаном Вукчићем. То су били посљедњи ратови, које је Д. уопште водио. Турци су 1466 освојили Херцеговину, али су застали пред дубровачким границама, јер су Дубровчани већ били себи осигурали заштиту турских султана. Приликом самог краја угарског доба задесиле су Д. две велике несреће: 1520 врло јак земљотрес, а 1527 велика куга.

[уреди] Дубровник између Турака и Хришћана

У унутрашњем уређењу настала је промена у толико, што је млетачкога кнеза заменио домаћи. Њега су, после кратког времена, бирали сваког месеца, и имао је исто тако малу власт, као и у млетачко доба. — Ускоро послије косовске битке Дубровник је ступио у односе с Турцима, те је 1396 добио ферман цара Бајазита I, да сме трговати по Србији, а 1397 други ферман, да слободно тргује по целом турском царству. После пада Србије 1459 Д. се обавезао, да ће плаћати султану годишњи харач за слободу трговања по Турској. Тај је харач износио спочетка 1.500 златних дуката, па је мало помало подигнут до 15.000 дуката, али је 1481 сведен на 12.500, и тако је остало до 1804, када су га посљедњи пут дубровачки посланици понели у Цариград (до 1703 ишли су сваке године, а отада сваке треће). То је била једина реална веза између Д. и Турске, и ако се после угарске пропасти од 1526 сматрало, да је Д. под заштитом и врховном влашћу турском, коју је тек Бечки конгрес 1815 дефинитивно укинуо.

За готово 300 година што је Дубровник био под турском врховном власти, он је понајвише у миру живео, вешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана. Али је опет био у великој опасности за време рата Св. Лиге 1683—1699, јер су Млечићи. дубровачки конкуренти и непријатељи, били одасвуда опколили његово подручје, као што су 1602—1606 помагали устанак на острву Ластову. Зато се Дубровник 1684 вратио под врховну власт немачкога цара као угарскога краља, а у Карловачком Миру 1699 постигао је, да га са севера и с југа уски комад турске земље одели од млетачког подручја. Посљедњи пут долазили су до Д. непријатељи 1711, када су Црногорци, као савезници Петра Великог, провалили у Конавле. За време руско-турског рата 1768—1774. због једне руске лађе, коју је Дубровник запленио у Генови, дошло је готово до рата између Русије и Дубровника. Сукоб се завршио 1775 "миром" у Ливорну.

Под турском заштитом Дубровник је стално развијао своју трговину, извор свога богатства, јер су само дубровачки трговци могли да се слободно крећу по унутрашњости турскога царства. Али је и Д. ускоро осетио последице открића Америке и нових трговачких поморских путева око Африке, који су мало помало превагу у трговини преносили с обала Средоземнога Мора на обале Атлантског Океана. И политичко и економско пропадање Турске у 17 веку донело је и назадовање дубровачке трговине по Турској. Тако је Д. већ био прешао најјачу фазу свога економскога напретка, кад се 6. априла 1667 десио велики земљотрес, који га је напола срушио, упропастио неколико хиљада људи у њему и нанео му велику материјалну штету. После тога стање је било тако очајно, да Д. није могао ни да плаћа годишњи харач Порти, па му је зато 1678 запретила велика опасност од Турака, али се спасао, захваљујући највише јуначком држању Николице Бунића. Због погибије многе властеле за време земљотреса, примљено је онда међу властелу и 10 одличнијих грађанских породица, али и то је био један од узрока унутрашњега пропадања, јер су настала трвења међу старом и новом властелом. 1797 укинута је млетачка република, а њене поседе око Д., Далмацију и Боку которску, добила је Аустрија. Кад је Аустрија 1806 уступила Далмацију и Боку Наполеону, Руси са Црногорцима заузеше Боку. Стога је Наполеон послао генерала Лористона са нешто војске, да из Далмације, преко Д., пређу у Боку, а у ствари зато, да заузме Д. и учини од њега ослонац за даље операције. И тако. кад је француска војска 25. маја 1806 ушла у Д., из њега није више изашла. У Д. су Французи стално наметали реквизиције и контрибуције, а 31. јануара 1808 је дубровачка република укинута, а Д. припојен Наполеоновој краљевини Италији; 1814 постао је Д. покрајином његове Илирије. Када су Енглези заузели дубровачка острва и Цавтат, нека дубровачка властела побунила су Конавле, 15/11 1813 истакла у Цавтату дубровачку заставу и заједно с Енглезима опсели Д. 28. јануара 1814 прогласили су, да је република обновљена и именовали су провизорну владу. Али су се међутим Енглезима придружили Аустријанци под генералом Милутиновићем, па кад су Французи 28/1 предали град, Милутиновић га је заузео у име аустријскога цара, и поред протеста дубровачке властеле, завео аустријску администрацију, а Бечки Конгрес 1815 је то потврдио. Илирски покрет од 1835 нашао је у Д. одзива, исто тако и либерални од 1848, а ново уставно доба у Аустрији од 1860. даље пробудило је и у Д. народну свест и потакло народну борбу против далматинских "талијанаша". Д. је меду далматинским градовима био први, у коме је 1867»народна« странка добила општину. Тако су Дубровчани, у другој половини 19. века, формирали свој идентитет као недељиви део хрватске народности (понајвише захваљујући истој римокатоличкој вери). Отада се Д. опет помало економски подигао, у њему се опет развијало и поморство и трговина, особито откада је (1901) пругом спојен с Босном, а много новца шаљу и доносе дубровачки "Американци", који на неко време, ређе стално, прелазе у Америку.

[уреди] Савремена историја

После Првог светског рата, крајем октобра 1918, Одбор Народнога Вијећа узео је власт у своје руке, а 13. новембра стигао је у Д. први одред српске војске. Дубровник је за време Краљевине Југославије једно време припадао Зетској бановини. Стварањем Бановине Хрватске 1939. (споразум Цветковић-Мачек) припао је истој. У комунистичкој Југославији Дубровник постаје део НР односно СР Хрватске. Године 1991. дошло је до блокаде Дубровника од стране ЈНА. Блокада и бомбардовање града ће проузроковати велико погоршање српско-хрватских односа. Од 1991. године Дубровник је дио самосталне Републике Хрватске и њено најпознатије туристичко одредиште.