Српска књижевност Доситејевог доба
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Доситеј
Доситеј је раскинуо с вишевековном црквенословенском традицијом и започео ново, грађанско доба наше књижевности. Као и сваки велик почета, он ће остати трајно присутан у даљим књижевним кретањима. У последњим деценијама 18. и почетком 19. столећа (до Вука) његова је доминација апсолутна. Још тада је изречена мисао да целу ту "счастљиву епоху треба Доситеовом назвати". Књижевни рад других писаца би је у најтешњој повезаности с Доситејевим. Књижевност се развијала у знаку даље разраде његова културног и књижевног програм. Поједини писци постављали су себи као главни задатак да ураде оно што је Доситеј истакао као најнеопходније: да преводе или пишу књиге за које је он рекао да их треба превести или написати. У свом развитку књижевност тог доба пролази кроз исте етапе као и само Доситејево дело.
[уреди] Јозефинизам
Осамдесетих година, у јеку јозефинизма, непосредно после Доситеја, јавило се неколико писаца који су деловали у истом јозефинистичком духу као и он, а делимично и под његовим утицајем: Јован Мушкатировић (1743-1809), значајан нарочито по књижици Приче или по простому пословице (1787), првој збирци не сам пословица него и народних умотворина уопште у српској књижевности; Михаило Максимовић, писац књижице хумористичко-сатиричних афоризама Мали буквар за велику децу (1792), зачетник сатире у нашој књижевности; Емануел Јанковић (1758-1792), који преводи и посрбљава комедије с немачког и италијанског. Поред јозефинистичког антитрадиционализма и антиклерикализма, свим овим писцима заједничко је и то што пишу скоро чистим народним језиком, сасвим у духу начела које је прокламовао Доситеј у Писму Харалампију. Најдаље је у томе отишао Јанковић, који је на једном месту изјавио да он не пише "у славенском него у материном језику", јер није "Славјанин него Србљин".
Духовна клима у Аустрији коренито се изменила после смрти Јосифа II, а с њом се у великој мери променила и књижевност. Писци што се јављају у последњој деценији 18. и првој деценији 19. столећа разликују се од ранијих као што се разликује Доситеј из Собранија од Доситеја из Живота и прикљученија и Басана. Тим писцима недостаје борбен, критички, слободоуман дух јозефиниста. Идеја просвећивања остаје и даље оријентациона тачка читаве књижевности, али она се остварује друкчије: поучавањем и моралисањем а не критиком. И у односу према народном језику учињен је крако назад. Неки су се писци вратили црквено-словенском, док су други произвољно мешали црквенословенски и народни, што је довело до језичке конфузије, против које ће устати Вук Караџић. У основним књижевним тежњама сви они се ипак најнепосредније надовезују на Доситеја.
[уреди] Рационалистичко просветитељство и сентиментализам
У делу зачетника наше нове књижевности дошле су до изражаја две главне духовне и књижевне тенденције 18. века: рационалистичко просветитељство и сентиментализам. Иако је био одушевљен поклоник "просвештеног разума", Доситеј је више пута показао да има осећања за истине "чувствителног срца". У његовим делима, напоредо с партијама рационалистичко-просветитељског карактера, које претежу, налазимо емоционално-поетске фрагменте у којима препознајемо неке од најважнијих црта сентиментализма као што су: величање осећања, идеализација народа, култ природе и у вези с тим развијен смисао за пејзаж, емоционалне изливе, исповест итд. Доситејеви ученици и следбеници развили су даље управо ту страну његова дела, тако да је сентиментализам постао владајући стил епохе; савременици су му дали и карактеристичан назив – "слатки стил". Он се развио у свим књижевним врстама, а најпотпуније у роману.
Од свих модерних књижевних врста роман се најраније појављује у нашој књижевности, најпре преведени (Велизар од Мармонтела 1776, Робинсон Крусо од Данијела Дефоа 1799. и др.), а затим, почетком 19. столећа, с Атанасијем Стојковићем (1773-1832) и Милованом Видаковићем (1780-1841), и оригинални. Атанасије Стојковић, познатији иначе по великој Фисици, написао је дидактичко-идилични роман Аристид и Наталија (1801), којим започиње ова врста у нашој књижевности. На њега се надовезује Милован Видаковић. Његови романи, од којих су најпознатији: Усамљени јуноша (1810), Велимир и Босиљка (1811), Љубомир у Јелисијуму, у три дела (1814, 1817, 1823) и Касија царица (1827), представљају контаминацију позноантичког љубавног и барокног витешког романа, али у њима има и елемената сентименталног и педагошког романа 18. столећа. Њихови јунаци обично су растављени љубавници или изгубљени сродници који се траже, лутајући по свету а кад се нађу, најпре се не препознају. Видаковићевој популарности највише је допринело то што он такве типске фабуле смешта у српски средњи век, што обрађује моралне и сентименталне теме које је код нас одомаћио Доситеј, што је боље од свих погодио тон и дух тзв. "слатког стила". Видаковић је извршио велики утицај на даљи развитак српског романа. У првом половини 19. века јавило се више писаца који, по угледу на њега, пишу романе с темама из српске историје. Његов утицај осећа се и код Стерије, Атанацковића и Игњатовића, који су српски роман подигли на већи књижевни и уметнички ниво.
Морализаторско-сентиментална нота карактеристична је и за Јоакима Вујића (1772-1847), организатора нашег позоришног живота, "оца српског театра". За потребе позоришних дружина које је стварао преводио је и прерађивао драме немачких писаца, нарочито тада чувеног Коцебуа. Вујићеве "посрбе" настављају се на Јанковићеве покушаје и чине корак даље према оригиналној драми, чији је творац Ј. С. Поповић.
[уреди] Аутобиографије
Ово раздобље започето Доситејевом аутобиографијом значајно је и по другим аутобиографијама. У Русији и на руском језику настали су опсежни Извештаји о доживљајима Симеона Пишчевића (1731-1797), једна од најузбудљивијих књига о судбини нашег народа, с епски развијеним збивањима на широком простору од Рајне до Москве и од Саве и Дунава до Неве, с мноштвом романсијерски датих ликова и снажних, драматичних ситуација. Њоме се послужио Црњански у писању свог великог романа Сеобе. Аутобиографије су писали и Јоаким Вујић, Милован Видаковић, затим познати просветни добротвор Сава Текелија (1761-1842) и далматински калуђер Герасим Зелић (1752-1828). Видаковић је описао само своје детињство, и то истим поетским, сентименталним стилом који одликује његове романе, али уметнички много успешније. Опширно и занимљиво Зелићево Житије одудара од осталих одсуством основних обележја епохе, славеносербског језика, дидактизма и сентименталности. Он пише једрим народним језиком на начин који највише подсећа на стил Вукове прозе.
[уреди] Филологија
У овом периоду имамо и зачетке српске филологије. Доситејев ученик, Србин из Хрватске, Павле Соларић (1779-1821), писац популарних научних и философских дела, и песник, бавио се, уз остало, историјом српског и хрватског писма и штампане књиге и започео с издавањем средњовековних писаних споменика. Други Србин из Хрватске Сава Мркаљ (1783-1833), у расправи Сало дебелог јера( либо азбуко протрес) (1810), дао је пројект реформе српске азбуке заснован на начелу "пиши као што говориш". Исте године Мркаљев друг, Босанац Лука Милованов (1784-1828), у расправи Опит настављења о србској сличноречности и слогомерију или просодији, уз сличан пројекат азбуке, излаже први пут код нас систем српске версификације. Својим залагањем за народни језик и фонетско писмо Мркаљ и Милованов утицај су на Вука Караџића, који је с обојицом био у личним, пријатељским везама.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
