Српска постреалистичка проза
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Осим последње генерације реалиста, у овом раздобљу јавља се још неколико приповедача који означују почетак или, тачније, потенцијални почетак наше модерне прозе, потенцијални зато што је ратни вихор растурио писце овог нараштаја, онемогућио их да се окупе око заједничког програма. Тај се удес највише осетио у стварању Милутина Ускоковића (1884-1915) и Вељка Милићевића (1886-1929), двају прозаика у које су полагане највеће наде. Ускоковић је био Скерлићев миљеник међу млађим приповедачима. Човек широке културе, доктор права, он је рано привукао пажњу неколиким збиркама приповедака и цртица, да би зрелост достигао у два романа из београдског живота Дошљаци (1910) и Чедомир Илић (1914). И један и дуги, други с више уметничке снаге од првог, уводе нас у нов свет, супротан ономе који познајемо из наше реалистичке прозе. Патријархални човек те прозе поникао је у свом свету, нераскидиво је везан за своју средину, чврсто укорењен у родно тло. Ускоковићев јунак осећа се као да је бачен у свет који није његов. Он је дошљак, странац, без властитих корена, залутао у лавиринту модерног града. Ситуацију искорењеног интелектуалца дао је и В. Милићевић, у свом најбољем делу, кратком лирском роману Беспуће (1912), првом огледу модерне лирско-асоцијативне прозе у нас, и тематски и стилски блиском десетак година касније насталом Дневнику о Чарнојевићу М. Црњанског. Рат је прегазио оба ова писца: Ускоковић је извршио самоубиство трагичне 1915, а Милићевић је из рата изишао физички и душевно сломљен.
[уреди] Вељко Петровић
Једини књижевник ове генерације који је пребродио ратове и наставио да ствара у међуратном и послератном раздобљу био је Вељко Петровић (1884-1967). Рођен у Сомбору, у младости новинар, он је 1911. прешао у Београд, за који је везан сав његов даљи живот и рад. У књижевном раду био је разноврстан: писао је поезију, приповетке, био публициста, књижевни и ликовни критичар и историчар уметности. Књижевно име стекао је најпре као песник, један од обновитеља наше патриотске поезије (Родољубиве песме, 1911). Певао је о плодној војвођанској равници и човековој митској везаности за земљу. Древни мит о диву Антеју добио је у његовим песмама специфичну национално-историјску интерпретацију. Значај његове поезије јесте у новим мислима и осећањима које је изнела, док је у форми, изразу и стиху остала у традиционалним оквирима. Као приповедач Петровић заузима једно од најважнијих места у српској прози 20. века. Прву приповетку објавио је 1905, а своју најпознатију приповетку Буња 1909, између два рата и после рата изишло му је десетак књига приповедака. Тематски и регионално веома је разноврстан. Осим Војводине, коју је највише приказивао, он је обухватио и друге наше крајеве; сликао је личности из разних слојева и различите етничке припадности; и временски распони су му велики: обухватио је друштвени живот до Првог светског рата, рат и избеглиштво, међуратну стварност, живот у Београду под окупацијом. Томе треба додати читав круг приповедака у којима су јунаци деца и животиње или само животиње.
Ако бисмо у тој разноврсности покушали наћи заједничку основу, дошли бисмо до истог као и у песмама. до осећања дубоке везаности за земљу. Човек је поникао из земље и земљи припада како у животу тако и после смрти. Равница код њега има исто значење као море код Ћипика или планина код Кочића. То је родно тло на којем човек стоји чврсто обема ногама. Слично реалистима, са симпатијом је гледао на живот човека у његовој природној средини, приказивао постојаност сељака на земљи али и разне тегобе сељачког живота, износио трагичне индивидуалне судбине, сликао страсти на селу. Насупрот томе, он је тамним бојама приказао војвођанско грађанско друштво пре и после Првог светског рата, искорењеност и однарођивање интелигенције, пропадање виших слојева (нарочито у књигама Буња и други из Раванграда и Варљиво пролеће, обе 1921). У сликању тог распада он ипак не иде до безнађа и песимизма, те се по томе разликује од припадника свог нараштаја. Код њега увек постоји могућност повратка правом животу или могућност да се живи тим животом упркос околностима. Цело његово дело прожето је дахом живота, вером у неисцрпну животну снагу што се скрива у човеку, нарочито у обичном, природном човеку, неначетом утицајем културе и модерног живота. Величина малих људи јесте једна од главних тема у приповеткама из Првог светског рата а и многих других. Судбину човека у ратном вихору Петровић даје без икаквих националних и политичких предрасуда, са симпатијом гледа не само на наше него и на непријатељске војнике (Издајници из опаљена грма, 1932). У приповеткама из Београда под фашистичком окупацијом приказивао је скромне и пожртвоване људе, који помажу ослободилачки покрет, иако у њега нису непосредно укључени, или се жртвују за праведну ствар кад су доведени у прилику да се људски определе (Препелица у руци, 1948). Тежио је к томе да открије "знаке истоветности свега што живи" па је с љубављу приказивао не само људе него и животиње (Дах живота, 1964).
Петровић је тематски проширио и обогатио српску приповетку, ослободио је њених ранијих ограничености, код њега нема регионализма, фолклоризма ни социјалне периферије у приступу, све о чему пише уноси погледе модерног човека који никада није изгубио везу с народом. У сликању личности мање је користио искуства модерне психологије и психоанализе а више давао свесне, вољне манифестације личности. Поступке својих јунака објашњавао је спољашњим, социјалним чиниоцима, али није запостављао ни њихове карактерне одлике и темперамент. У начину приповедања осећа се усмереност на живу, изговорену реч, често се јавља причање у првом лицу. У композицији приповедака значајан удео имају паралелизми и контрасти, поступци који произилазе из његове животне философије, из доживљаја "истоветности свега живог". Иако никада није тежила перфекционизму, Петровићева приповетка одликује се економијом израза, унутрашњим јединством и складним односом делова и целина.
[уреди] Исидора Секулић
Војвођанску традицију српске књижевности, уз Перовића, наставља и Исидора Секулић (1877-1958). Рођена у Мошорину, у Бачкој, по струци педагог, она је највећи део живота провела у Србији (од 1909), тачније у Београду (од 1911). Књижевни рад започела је касно, после тридесете године. Прву критику објавила је 1910, до Првог светског рата изишле су јој две књиге, Сапутници (1913) и Писма из Норвешке (1914), али у њима је она већ сасвим оформљен писац, на чију су појаву скренули пажњу најистакнутији критичари тог доба, Скерлић и Матош. Обе спадају у лирско-медитативну прозу. Сапутници су збирка импресионистичких цртица, скица и записа у којима преовлађују афоризми и мисли о општим темама. Сви текстови писани су виртуозним стилом, за који је Матош нашао духовни назив "плес ријечи". Том стилу смета маниризам, траженост ефеката, афектираност, хладноћа тона. Иако конципирана субјективно, њена књига има мало непосредности, мало осећања, она је сва у знаку интелектуалних анализа и општих рефлексија. Те особине налазимо и у Писмима из Норвешке, али оне су се овде делимично измениле у дотицају с предметом. Исидора се ослобађа егзалтираног субјективизма и окреће свету изван себе. Поетски доживљај сурове норвешке природе чини основу књиге. Исидору привлачи све што је исконско, узвишено, трагично и гротескно у природи, ближи јој је север од југа, горостасне планине од валовитих пејзажа или равница. У књизи су дошле до израза и мисаоне тежње списатељице. Она размишља о људима и њиховом животу, о нераскидивој повезаности природе и људске судбине, затим о особинама норвешког човека, о етничком карактеру народа, о норвешкој историји и култури. Њено дело је више путописни есеј о земљи и народу него путописни извештај о путничким доживљајима и сусретима с људима.
Између два рата и после рата Исидора је највише радила на приповеци и есеју. У приповеткама обрађивала је поглавито теме из грађанског живота Војводине и Србије. Посебну пажњу посвећује судбини маловарошких породица, тако да већина њених приповедака представља неку врсту породичне историје, саге. Слично Игњатовићу и Станковићу и другим писцима који су обрађивали сличне теме, и она се највише бави економским пропадањем те моралним и биолошким изрођавањем. Фатум пролазности и смрти обележава нарочито њену најбољу књигу приповедака, Кроника паланачког гробља (I, 1940, II, 1958). Перспектива из које даје судбине појединаца и породица оригинална је и симболична. Све, изузев две, почињу на исти начин: сликом паланачког гробља и описом гроба главног јунака или, као у најбољој приповеци у књизи, Госпа Ноли, описом гробова свих личности. То је почетак после краја, од гроба, а не од колевке: они о чијој се судбини прича одавно су мртви и заборављени, и то сазнање лебди над целом приповетком, дајући јој фаталистички и меланхолични призвук. И поступци којима су обликоване те судбине јесу особени. Ипак је окосница хроничарска, само излагање није дато у хронолошком него у асоцијативном кључу. већ на почетку постигнут је известан увид у целину која се даље развија изношењем догађаја, давањем података из биографије личности, о њиховим карактерним особинама, сликањем амбијента. С гласом приповедача који више коментарише него што прича мешају се стално колективни гласови, носиоци јавног мњења паланке. Тим поступком хронике се претварају у својеврсне наративне есеје, студије паланачких карактера и паланачког менталитета.
Есеј представља основну форму дела И. Секулић, форму којој теже и други жанрови којима се бавила, лирско-медитативни запис, путопис, приповетка. Зато се не треба чудити што есејистика заузима највише места у њеном стварању. Тематски дијапазон ту је веома широк. Исидора пише највише о писцима, нашим и страним, и другим књижевним темама, али исто тако и о другим уметностима, о сликарству, позоришту, музици, затим о питањима језика, морала, философије итд., што се нарочито испољило у њеној најзначајнијој есејистичкој збирци Аналитички тренуци и теме I-III (1940). Од писаца којима се бавила, у њеном есејистичком опусу средишње место заузима Његош, којем је посветила читаву књигу с карактеристичним насловом, Његошу књига дубоке оданости (1951), где је дошао до изражаја њен обожавалачки однос према песнику и поезији уопште. Од општих тема највише се бавила језиком, у којем је видела основу целе народне културе, огледало народног духа (Говор и језик, културна смотра народа, 1956). Њен језички идеал јесте романтичарски, вуковски, сматрала је да је аутентични језик само онај којим народ говори и ствара. Дивила се особито Кочићеву језику, тугујући што он није постао језиком целе српске књижевности.
Као критичар Исидора је више тумач него књижевни судија. Сматрала је "да је аутентична критика, сем по изузетку, увек више интерпретација него пресуда; а неаутентична критика, сем по изузетку, увек више пресуда него интерпретација". Стога она ретко даје оцене, а уколико се упушта у вредновање, њене су оцене увек пуне благонаклоности и лепих речи, а замерке увек дате с оградама, заобилазно. Њена је стварна снага у интерпретацијама које су мање засноване на проучавању и анализи а више су слободно, асоцијативно низање мисли, запажања, слика и примера, при чему су писац и књига о којима пише више повод него стварни предмет. У њеним есејима наћи ћемо мноштво необичних асоцијација, слободних варијација на основне теме текста, с бриљантним стилским обртима и виртуозним интерпретаторским ефектима, тако да су их неки упоређивали с музичким интерпретацијама. Свему томе недостаје систем који би излагању дао чврстину и кохерентност тако да се читалац брзо замори. То је блиставост и необичност која се може примити само у мањим дозама. Зато су јој краћи есеји увек бољи од дужих. У њима је она мајстор без премца.
[уреди] Женско стваралаштво
Ово раздобље је више него ранија афирмисало женско стваралаштво. Уз Исидору, значајне су у њему још две приповедачице: Јелена Димитријевић (1862-1945), која је приказивала највише оријентални муслимански свет, и Милица Јанковић (1881-1939), која је неговала субјективну, исповедну прозу с доста елемената старинске осећајности.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
