Телефон

Из пројекта Википедија

Обичан фиксни телефонски апарат

Телефон (из грчког: теле што значи "удаљен" и "фон" што значи звук) је уређај за комуникацију на даљину, који се користи тако што прима и преноси звук (углавном људски глас) са једног мјеста на друго и обратно. Већина телефона ради тако што преноси електрични сигнал преко сложеног система телефонских мрежа који дозвољава комуникацију скоро било којег корисника телефона са скоро било којим другим.

[уреди] Увод

Постоје три основна начина којим се неки корисник телефона повезује на телефонску мрежу: традиционални (фиксни телефон), који је повезан кабловима са једном одређеном физичком локацијом; бежични и радио телефони, који користе или аналогне или дигиталне сигнале; сателитски телефони, који користе телекомуникационе сателите; и VoIP везе (из енглеског Voice over IP што значи Глас преко Интернет протокола) које се користе Интернет везом. Између крајњих корисника, повезивање се може вршити преко оптичког влакна, микро-таласа, сателитске везе или комбинацијом ових. Доскора, кад би се рекло телефон, углавном би се мислило на фиксни телефон. Бежични и мобилни телефони су сада устаљени широм свијета, при чему се од мобилних телефона чак очекује да ће на крају потпуно замијенити "традиционалне", фиксне телефоне. За разлику од мобилних телефона, бежични се углавном сматрају "фиксним" телефонима, јер имају домет углавном од неколико метара или неколико десетина метара и углавном се повезују на базну станицу која је потом повезана кабловима на фиксну телефонију.

[уреди] Историја

Остаје неразјашњено ко је изумио први телефон, пошто су Антонио Меучи, Јохан Филип Рајс, Александар Бел и остали - сви кандидати за ову титулу. Важно је запамтити да не постоји нешто попут "јединственог изумитеља телефона". Стање телефоније какво имамо данас је резултат рада многих руку, од којих је свака помоћ била веома вриједна.

[уреди] Бежични телефони

Бежичне телефоне је први изумио Тери Пол, 1965. године. Они се састоје од базне станице која је кабловима спојена са фиксном телефонијом, и слушалице која је радио таласима спојена са овом базном станицом. То корисницима дозвољава да носе слушалицу без базне станице, у оквиру досега ове базне станице. Базним станицама је потребан напон да би комуницирале са преносном слушалицом, тако да бежични телефони у принципу не функционишу при нестанку струје. Бежични телефони су у почетку користили фреквенцију од 1.7MHz за комуникацију базе са слушалицом. Да би се побољшао квалитет и превазишли проблеми ограничености досега, ово је касније промијењено тако да се користи FM на вишим фреквенцијама (49 MHz, 900 MHz, 2.4 GHz, and 5.8 GHz=(49 MHz, 900 MHz, 2.4 GHz, and 5.8 GHz). Телефони који раде на фреквенцији од 2.4GHz се често мијешају са одређеним бежичним мрежним протоколима (802.11b/g) јер користе исту фреквенцију. Данас је досег бежичних телефона обично пар стотина метара.