Традиционална литература у српској књижевности 20. века
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Традиционалну литературу између два рата, уз старије писце који су у овом раздобљу настављали или довршавали свој рад, стварали су и млади што су тек започињали. Од старијих треба споменути на првом месту Б. Нушића, који је у доба обновљеног реализма, од 1929. до 1937. написао неке од својих најбољих комедија, затим Ј. Дучића, В. Петровића, И. Секулића, браћу Б. и П. Поповића и др. Млађи су припадали разним генерацијама. Рат је и код њих, као и код модерниста, деловао као чинилац успоравања, тако да су се заједно нашли писци разних нараштаја. Најстарији међу традиционалистима Велимир Живојиновић Массука (1886-1974), "ускок у ново књижевно доба", писао је песме, приповетке, драме, бавио се књижевном и позоришном критиком, преводио доста с енглеског и немачког. Његова лирика, интимистичка, осећајна, исповедна, традиционална по стиху и изразу, примљена је од читалаца и једног дела критике као противтежа модернистичкој поезији (Ведре и тамне ноћи, 1922; Одблесци на води, 1928). Традицију предратне поезије наставила је и Јела Спиридоновић Савић (1891-1974). Код ње се мека, топла лирска црта преплиће с тежњом к већим темама, сложенијим формама и изразом, у чему јој је најчешће недостајала снага да истраје. Годину дна млађа Аница Савић-Ребац (1892-1953), класични филолог, писац огледа с темама из старогрчке и српске књижевности, узгредно се бавила и поезијом. Она је један од ретких представника учене поезије у нас.
[уреди] Десанка Максимовић
Наша књижевност 20. столећа донела је, поред осталог, и пуну афирмацију женског стварања. Међу песникињама после Првог светског рата у први план је избила Десанка Максимовић (1898), заједно с Исидором Секулић најзначајнија списатељица што ју је српска књижевност дала. Рођена је у селу Рабровници код Ваљева, али јој је детињство везано за историјску Бранковину, постојбину Ненадовића. Гимназију је завршила у Ваљеву, студирала историју и књижевност у Београду, радила је као наставница средње школе по многим местима, а највише у Београду, све до свог одласка у пензију 1953. Прву песму објавила је у часопису "Мисао" 1920, и од тада до данас она непрекидно ствара, тако да спада у наше најплодније песнике. Већ након прве своје збирке Песме (1924) Д. Максимовић схваћена је као наш најизразитији представник тзв. "женске лирике", духовно сродне женској народној поезији. Неке њене особине што су се испољиле већ у првим песмама остаће основно обележје њене поезије до последњих збирки: једноставност, лакоћа, бистрина, разноврсност тема и прелива. У касније збирке она ће уносити социјалне теме, родољубива осећања, размишљања о животу и човеку, али ће то увек казивати на једноставан, природан, некомпликована начин, као да јој речи саме долазе на језик. Основу њене поезије чини лирика расположења. Она прожима сва тематска подручја, а најважније се осећа у интимној поезији. Велик број песама има исповедни карактер. Песникиња је окренута себи, свом интимном свету, њено је Ја у средишту лирске песме. У првој књизи има циклус с карактеристичним насловом "Таква сам ја" који би се могао ставити као мото читавог њеног лирског опуса. Ништа мање није особен наслов једне песме из тог циклуса, Ја и ја, лирски дијалог песникиње са самом собом, разговор између две подељене стране њене душе, једне "вечно суморне", затворене у своју сету и усамљеност, и друге која би да побегне од себе, у даљине, "иза брегова". Слична подељеност изражена је у песми Лирска противуречност: песникиња је обузета стрепњом, она се боји да иде до краја у било којем осећању. Та патријархална женска плашљивост својствена је нарочито њеној љубавној лирици. Стрепња, Чежња, Предосећање, Опомена – то су неке од њених најзначајнијих љубавних песама, речите већ и по својим насловима. У једној од њених најлепших песама Зелени витез, у истоименој збирци (1930), оживљавање природе у пролеће буди жељу за љубављу. Зелени витез симбол је сунца и пролећа и истовремено оличење мушкараца.
Доживљај природе испуњава читаву поезију Д. Максимовић. Било о чему да пева, о љубави, завичају, нацији, о социјалним темама, она је увек у природи и с природом. Благи, идилични тонови, пасторални доживљај света, пролећне радости и свежине, апсолутна доминација зелене боје, свет пун склада, питомости и чистоте – то су неке одлике њене поезије природе. Али иако у њој преовлађују светли тонови, поезија Д. Максимовић зна и за мрачна, рушилачка дејства природе. У песми Мрак ухваћен је тренутак појаве вечерње теме која постепено осваја све. Мрак добија обележје негативних јунака бајки, претвара се у паука, баука, аждају. На бајку подсећа и једна од њених првих песама, Покошена ливада. Косидба је доживљена као убијање трава, а покошена ливада као огромно бојно поље. Мотив убијања у природи сусрећемо у више њених песама: свима је заједничко саосећање с невиним жртвама насиља. Те песме мотивски и својом бајковитом структуром претходе њеној најпознатијој ратној песми, Крвава бајка у којој су невине жртве насиља крагујевачка деца.
У песмама колективног надахнућа додирују се дубоки унутрашњи пориви песникиње с изазовима историје. Социјална поезија Д. Максимовић настала је као "њена сопствена реакција на живот", социјалним темама она прилази више с морално-психолошке него с класне стране. Певала је о својим земљацима, о сељацима и радницима, о сељачким бригама које не престају ни у часу смрти, о воловским колима на којима умиру породиље на путу од села до града, о срдачности и спонтаности обичних људи, "путника треће класе". У социјалним песмама има више него у осталим наративним елементима и конкретних збивања. Песнички је језик у функцији конкретизације социјалне појаве и средине, те је близак обичном, колоквијалном говору. Родољубиве песме Д. Максимовић настале су највише у вези с ратом. У њима доминира устаничка тема, опевана су два наша највећа устанка: први устанак 1804. и народни устанак 1941. Главни је јунак родољубивих песама Србија, земља великих тајни, у којој непријатеља чекају увек непријатна и опасна изненађења. Иако садржи неколико песама од вредности, родољубива поезија Д. Максимовић у целини заостаје за другим њеним тематским подручјима.
Медитативне тежње, присутне и у раној поезији Д. Максимовић, дошле су до најпунијег израза у њеним позним збиркама Тражим помиловање (1964), Немам више времена (1973) и др. Прва је њен несумњиви песнички врхунац и једна од великих књига поезије на српском језику. У поднаслову књиге стоји: "Лирске дискусије са Душановим закоником". Неке песме непосредно се односе на поједине параграфе Душановог законика, друге варирају теме Законика, док је већина сасвим слободно дописана. У књизи се смењују два песничка гласа: глас цара законодавца и глас песникиње која моли за помиловање. Први глас оличава закон, пропис, норму, догму, а други је глас човечности, разумевања, благости, доброте, самилости. Књига је у целини израз исконске народне правде и дубоке верности животу који се отима сваком притиску, свакој догми. И у формалном погледу она је оригинално дело. Песме сваког гласа имају једнообразну композицију. Поетске су реченице развијене, проширене уметнутим деловима, понекад читаву песму испуњава једна реченица; па ипак, у њима нема ничег заплетеног, сложеног; песме одликује крајња једноставност; њихов језик, упркос раскошној метафоричности, обиљу слика, делује сасвим обично, као да нису у питању стихови, него природан говор.
И неки дуги припадници нараштаја Д. Максимовић остали су у свом стварању привржени традицији: Гвидо Тартаља (1899-1985), родом Загрепчанин, ушао у српску поезију лириком интимних тонова, касније један од најплоднијих наших дечјих песника; Божидар Ковачевић (1902), "над књигом нагнути тихи лиричар", плодан не само у поезији него и у приповеци и књижевно-историјској есејистици; Бранко Ђукић (1899-1956), суморан лирик, затворен у свој мали свет, међу мртвим стварима; Радослав Драгутиновић (1904-1933), песник болне резигнације, наслућивања смрти и чежњивих визија "плаветне земље од злата и снова".
[уреди] Традиционална проза
Традиционална проза, углавном реалистичког карактера, ствара се у читавом међународном раздобљу, а у тридесетим годинама, након слома модернизма, она доживљава процват. Уз Вељка Петровића, Ива Андрића и Исидору Секулић, који су најважнији међуратни приповедачи, било је и више других, из разних генерација. Вршњак реалиста Анђелко Крстић (1871-1951), из Македоније, јавио се уочи Првог светског рата али је афирмацију доживео тек 30-их година приповеткама и великим романом Трајан (1932), у којима је дао реалистичку слику македонских сељака и печалбара. Најзначајнији настављач српске реалистичке традиције између два рата јесте Душан Радић (1892-1938), рођен у Крушевцу, по професији лекар. Његове приповетке, обично анегдотски засноване, кратке, често на граници фељтона, привлаче пажњу пер свега пуноћом живота и свежином изворног језика. Синтезу свог рада дао је у невеликом роману Село (1937), састављеном из више новелистичких целина груписаних у четири дела, који носе као наслове имена годишњих доба. Слично Радићу регионално је усмерен црногорски приповедач Душан Ђуровић (1901). Сав заокупљен земљом и људима свог завичаја, он је показао највише свежине у првим књигама у збиркама приповедака Међу брђанима (1936) и Људи на камену (1940) те у роману Дукљанска земља (1939). Друкчијој традицији српске прозе припада Стеван Јаковљевић (1890-1962), биолог по струци. Његово главно дело Српска трилогија (1937), у ствари романсирана историја Србије у Првом светском рату, дата из перспективе малог човека, учесника у рату, доживела је необичну популарност код читалаца и све до данас није се престала прештампавати. Тој популарности нису сметале ни све оне слабости на које је критика од почетка указивала: дилетантизам, репортерска површност, расплинутост, фактографизам, сувопарност, слабости које су још наглашеније у другим његовим романима.
У регионалној реалистичкој прози најзначајнији удео дала је Босна. "Најсиромашнија наша покрајина најбољи је наш приповедач", приметила је Исидора Секулић. Из генерације Иве Андрића јавило се још неколико приповедача. Сарајлија Боривоје Јевтић (1894-1959), учесник у покрету Младе Босне, писао је приповетке и драме из живота Сарајева и Босне од 70-их година прошлог века до Другога светског рата. Код њега има свежине, непосредности, живописног приповедања, лирске обојености, разноликости догађаја, ликова и људских односа, али врло често и оптерећености конструктивизмом, психологизмом, насилном симболизацијом. Скромнијих могућности и сасвим регионалан Марко Марковић (1896-1961) истакао се као хроничар свог подрињског завичаја (Крива Дрина, 1935). Муслиман Хамза Хумо (1895-1970), из Мостара, оставио је опсежно дело, у песмама, приповеткама, романима и драмама, чију основу чини особени лиризам, оријентално сензуалан, пун животне радости, распеваности чула. Од његових прозних дела издваја се лирски роман Грозданин кикот (1927), настао под снажним дојмовима живописне прозе Кнута Хамсуна, а у додиру са завичајним фолклорним тлом. Јеврејин Исак Самоковлија (1889-1955), по занимању лекар, најзначајнији је, уз Андрића, босански приповедач између два рата. Приказивао је босанске Јевреје Сефарде, свет до њега мало познат у нашој књижевности, писао је о сиротињи, о њеном мучном довијању за свакодневни хлеб, али и о нади у лепши и бољи живот што се никада не гаси. Код њега се стално преплићу сан и јава, стварност и древне легенде, натурализам и лиризам. Најлепша својства његове прозе дошла су до израза у низу циклички повезаних приповедака о носачу Самуелу, његовој жени Саручи и сину Рафаелу (Носач Самуел, Саручин дуг, Соломуново слово, Како је Рафаел постао човјек и др.).
Ниједна од традиција српске прозе није остала без настављача у међуратном раздобљу. Београдски роман, који је уочи рата започео Милутин Ускоковић, наставио је после рата Бранимир Ћосић (1903-1934). Као и његов претходник, умро је у 31. години, од туберкулозе, у време кад за романсијере тек почиње права зрелост. Иза себе је ипак оставио немало дело: три збирке приповедака, две књиге есеја и три романа. Његово најзначајније дело, велики роман Покошено поље (1934), састоји се из два дела, уметнички различито конципирана. Први део, "Читава једна младост", представља неку врсту образовног романа, у којем је, у позадини ратних збивања и живота под окупацијом, дата драма моралног, интелектуалног и сексуалног сазревања главног јунака Ненада Бајкића. У другом делу, са симболичким насловом "Силе", тежиште се помиче с развоја личности на друштвене односе. Приказане су основне ћелије капиталистичког друштва: индустријско предузеће, банка, новинска кућа, скупштина, министарски кабинет. Као противтежа пословном свету, дата је слика београдске "златне младежи", њених забава и игара. Уметнички, први део је знатно успелији од другог, који је шире заснован, с више реализма и критичности, али без непосредности, једноставности и лиризма својствених првом делу романа.
[уреди] Академска критика
Традиционалној поезији и прози одговара академска критика. Тон су јој давали браћа Поповић, Богдан и Павле. Утицај њих двојице био је различит: Богданов се испољио више на интелектуалном и стилистичком плану, а Павлов на плану научно-критичке методологије. Позитивистичка историјска критика влада у науци о књижевности између два рата и дуго након последњег рата. Њу негује часопис "Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор" 1921-1941, затим од 1954. до данас), чији је оснивач Павле Поповић, а присутна је и у другим периодичним и непериодичним публикацијама из историје књижевности. Ученици су следили П. Поповића у његову биографизму, историцизму, позитивистичкој скрупулозности, али су показали мало смисла за синтезе какве је он неговао. Историјска критика диференцира се и по областима истраживања: у проучавању средњовековне књижевности настављачи П. Поповића јесу: Павле Стевановић (1885-1954), Ђорђе Сп. Радојичић (1905-1970) и др.; у проучавању дубровачко-далматинске књижевности: Петар Колендић (1882-1969), Драгољуб Павловић (1905-1966) и др.; у проучавању народне књижевности нова имена су: Радослав Меденица (19'897), Светозар Матић (1887-1975), Алојз Шмаус (1901-1970), Видо Латковић (1901-1965), романиста Никола Банашевић (1895); у проучавању књижевности 18, 19. и 20. столећа издвајају се: Милош Савковић (1899-1943), Младен Лесковац (1905), Бошко Новаковић (1905-1986), Ђуро Гавела (1907-1978). Савковић је један од првих књижевних историчара који прихвата марксистички метод, аутор је опсежног дела на француском о утицају француског реализма на српски и хрватски роман и школског уџбеника Југословенска књижевност (I, 1932; II-III, 1938). Највише књижевног умећа и стила унео је у своје радове из историје књижевности Младен Лесковац, који је у младости писао и песме. Он припада кругу есејиста из Војводине. Њих повезују многе заједничке особине тако да можемо говорити о војвођанском есеју као особеној појави наше књижевности 20. века. Остали његови представници јесу: Исидора Секулић, Вељко Петровић, Аница Савић-Ребац, Милан Кашанин (1895-1981). Кашанин је писао и приповетке и романе, нарочито у младости, бавио се историјом уметности, али је главни допринос дао књижевно-историјској есејистици. Његово најбоље дело Судбине и људи (1968), дванаест огледа о српским писцима 19. и 20. столећа, одликују оштрина запажања, упечатљивост израза, лични тон и боја, али и извесна склоност к схематизму и конзервативна тенденциозност. Аутор је до сада најпотпуније и најчитљивије историје српске средњовековне књижевности.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
