Урош Кнежевић
Из пројекта Википедија
Урош Кнежевић (Сремски Карловци 2. јануар 1811. - Београд 21. октобар 1876.) припада оној плејади српских сликара који су поставили темељ сликарству у Србији.
Његова личност и његово дело тесно су повезани са културном историјом Србије у XIX веку. У еволуцији кроз коју је пролазило ново српско друштво уметност је имала своју улогу, у почетку незнатну a после све већу. Урош Кнежевић је био један од ретких сликара из Аустроугарске који су остали у Србији. Он је тиме у неку руку везао своју личну судбину за судбину нове српске државе. Да Србија у то време није била погодан терен за уметност и уметнике види се по томе што се мали број сликара у њој задржао. И сам Кнежевић имао је тешких дана. Па ипак он се навикао на ту нову средину, снашао се у њој и заволео је. Од 1834 он је пратио развој србијанског грађанског друштва са којим се при крају и идентификовао. Због тога он заузима засебно место међу сликарима тога времена.
Иако је Кнежевић провео у Србији скоро цео свој живот, ипак су подаци o њему веома штури. Ми смо недавно пронашли неке појединости o његовом првом боравку у Србији, али o последњим годинама не зна се скоро ништа.
Кнежевић се родио у Сремским Карловцима 2. јануара 1811. године. Отац му се звао Теодор, a мати Јулијана. Обоје су били становници карловачки. O његовој младости има нешто података. Он сам овако говори o своме школовању: „Ја сам се тој красној уметности (цртању) још из детињства мог посветио и непрестано је до данас (1849) за пуне 22 године, које практично које теорично, упражњавао и то: у гимназији карловачкој, као месту мога рођења, учио сам се у школи рисовања четири целе године. Господин биргермајстор карловачки Арутиновић, човек у рисовању вешт из чисте склоности тој красној уметности, изволео ме читаву годину дана рисовању учити. Толико је воље и склоности према тој красној уметности јоште онда у мени примјечавао." Године 1825 Кнежевић је као ученик IV разреда гимназије похађао цртачку школу, коју је при гимназији основао митрополит Стратимировић уз сарадњу сликара Арсе Теодоровића. У Патријаршиској архиви сачуван је и један цртеж Кнежевићев из тог времена.
Кнежевић овако каже o своме уделу у обнови сликарства у Србији: „У Србију пређем јулија месеца 1834, и био сам тако срећан да сам први био који сам народ српски са вкусом изображавања упознао и омилио гди сам до 1844 обилату практику имао." Кнежевић није био први сликар који је прешао у Србију, али од свих оних који су дотле били прешли он се у њој најдуже задржао. 27 јула 1837 године молио је кнеза Милоша за помоћ за време од три године колико је намеравао да проведе у Академији уметности у Бечу. Није познат одговор кнеза Милоша, али по томе што је Кнежевић и даље остао у Крагујевцу може се претпоставити да му је молба била одбијена. У то време он је био веома запослен. O томе сведоче портрети Нинића (1834), Јакова Живановића (1836), Јована Обреновића (1836), Милете Радојковића (1837), Стефана Стефановића-Тенке (1837), Димитрија Давидовића (1837), као и два портрета кнеза Милоша o којима Кнежевић говори у својој молби. Број портрета из тога времена несумњиво је много већи, али хонорар ни из далека није био довољан за остварење Кнежевићевих планова за пут у Беч. Taj хонорар често није био ни исплаћен. Године 1838 он се поново обратио кнезу Милошу за „рукопомоћ", но ни та молба није уважена. Кнежевићев положај у тадашњем србијанском друштву лепо се види из једног писма Тимотеја Кнежевића, начелника кнежевске канцеларије, који препоручује Кнежевића Јовану Здравковићу, књажевском татарину, и вели за њега „молер (скитница)", a мало даље: „Немојте молера Кнежевићем звати да ми презиме не осрамоти." To je ваљда дало повода Јовану Здравковићу, татарину, да му не исплати уговорену цену за два портрета (тринаест аршина цица и подвоз до Београда или Смедерева — или 7 талира). Разочаран, Кнежевић је из Крагујевца отпутовао у Београд крајем 1838 или почетком 1839 године, али ни тамо није био боље среће. На његово тражење (1840) да му се исплати 43 дуката за послове израђене кнезу Милошу, одговорено му је да се обрати „оному који му је исте наручивао". 1842 године поднео је молбу следеће садржине књажевској канцеларији: „Урош Кнежевић . . . наводећи како је за Апелациони суд Кнежевине Србије грб израдио, и да је отличја ради нужно да се за сва надлежатељства Србије такови грбови израде, моли књаза да се исти њему на испословаије даду, које би на велику помоћ к оконченију академических наука, чега ради у Беч ићи намерава, служило." Али ни овај његов предлог није примљен.
Тек 1844 испунила му се жеља коју је гајио десет година. Ево шта o томе каже сам Кнежевић: „Потпомогнут послом, који сам (посао) за цркву београдску и то целивајуће иконе радио, горе наведене године одем у Беч, гди сам се у Царској академији до 1847 бавио, и толико сам срећан био, да се мој посао чести: у Кунстауштелунгу бечком 1846 изложен бити, удостојио." Занимљиво је да у архиви бечке Сликарске академије није нађено и Кнежевићево име. O Кнежевићевом: боравку у Бечу не знамо много. Кукуљевић-Сакцински вели да је 1846 сликао портрете Вука Караџића, његове жене и ћерке, a Медаковић спомиње и један портрет Његоша.
Мало је познатио да је Урош Кнежевић израдио план за цркву у Мајданпеку, која је утемељена 1856. године, а освештана највероватније 1859. На ову чињеницу први је скренуо пажњу познати геолог и историчар рударства др Василије Симић, у свом делу „Изградња и насељавање Мајданпека 1849-1857. године, коју је издао Музеј рударства и металурије Бор 1982. године. Истражујући даље овај детаљ, мајданпечки етнолог и ликовни педагог, Паун Ес Дурлић је у броју 1 “МАРТИРА“, свитка за културну баштину општине Мајданпек, који је изашао у Мајданпеку 1997. године, изнео следећу претпоставку.
Урош Кнежевић се по повратку у Београд, октобра 1847. године врло брзо наметнуо као сликар портретиста, и његов успон траје до пада кнеза Александра Карађорђевића. У то време, истичу историчари уметности, био је на пољу портрета први сликар у Србији. Због тога га кнез Александар ангажује да за потребе двора изради серију портрета великана спрске историје, управо у време када министар финансија Паун Јанковић води интензивну акцију на подизању цркве у Мајданпеку.
Како је могло доћи до тога да један познати сликар-портретиста буде ангажован за израду пројекта мајданпечке цркве? У недостатку савремених извора, засад, морамо се бавити претпоставкама. Први се наговештаји дају наслутити из околности да су се биографије сликара Кнежевића и књаза Александра историјски укрстили управо у том периоду. Из студија Павла Васића о Урошу Кнежевићу, примећујемо да су они у једно време били веома блиски, чак толико да је неко писао како је Кнежевић "књажевско сербски дворски сликар" који "живи у Београду на двору србскога књаза где је начинио више добрих образах и подоба књаза Александра и књагиње". Без обзира да ли је живео или не на самом двору, у времену у 1854/55. књаз и сликар били су у тесној вези због тога што је сликару био "поверен... посао који је замислио књаз Александар: галерија портрета вођа устанка и српских владара Карађорђрвића и Обреновића". Васић оцењује да је "та замисао за оно време била грандиозна и нико други осим Кнежевића... није за то био погоднији".
Управо у време када се покреће питање мајданпечке цркве, Кнежевић интензивно ради на нарученим сликама. До 1855. године већ је био насликао 16 портрета. Али то не би било пресудно, по нашем мишљењу, да у сусрет овоме предмету није ишла стална а неутажена жеља самога Кнежевића да добија неки ангажман у црквеном сликарству. Појавила се фотографска дагеротипија и Кнежевић је пре него други могао да наслути какве ће погубне последице по сликаре портретисте имати ова техничка новотарија. Материјалну сигурност нудило му је само црквено сликарство, јер су се у ослобођеној Србији цркве градиле на све стране. Али Кнежевић није био у том "фаху". Тих и благородан човек, достојанственог и вазда одмереног понашања и "безпорочан у моралном поведенију" није умео да се сналази у "неуметничким" околностима, па га је надирући конкуренција увек престизала у борби за наклоност код црквених мецена.
Можемо, дакле, замислити како књаз - у некој од честих посета атељеу - започиње разговор о мајданпечкој цркви и како се сликар усрдно препоручује за тај посао. Након низа пораза у покушају да се домогне црквеног сликарства, изненада му се указује прилика да пројектује храм а о томе може да преговара директно, без посредника оличених у поткупљивим комисијама, и без конкурената спремних на разна замешатељства.
Кнежевић је добро познавао европски свет, јер је академију завршио у Бечу, а књаз одлично прилике у Мајданпеку, нарочито његову огрмну зависност од стручњака из католичких замаља. Из тих околности. мислимо, настаје опредељење за необичан архитектонски стил у коме се, на оргиналан начин православни канони одевају у декоративну форму европске архитектуре XVIII и XIX века. Бондручни систем градње са опеком између дрвене конструкције, при којој дрвени скелет остаје видљив на фасади и ствара ритам вертикала, хоризонтала и укрштених дијагонала - наметнуо се сам по себи. За овај - однекуд названи "швајцарски стил" - имало је тада, у Мајданпеку, пуно оправданих разлога.
