Филип Вишњић

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање.

Оно подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.

Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Споменик Филипу Вишњићу у Крушевцу

Филип Вишњић (1767-1834)

Рођен на Мајевици, у селу Трнови, општина Угљевик, ослепевши као дете од великих богиња, Вишњић је постао професионални певач. С гуслама у рукама путовао по је читавом босанском пашалуку па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима певао је хришћанској раји, а пролазећи кроз градове, певао је на дворовима турских првака. Две публике тражиле су различите песме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце, један за рају, други за аге и бегове. Његове песме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слепих певача.

Он није само редактор старих песама већ је и творац или, како је Вук говорио, „спјевалац" нових песама. Од њега потиче класична песма Смрт Марка Краљевића, једна од најбољих међу песмама о најпопуларнијем јунаку нашег епоса, затим две песме хагиографског карактера, о Светом Сави, и једна хајдучка, о мегдану Баја Пивљанина и бега Љубовића. По досад набројаним песмама он не би добио високо место међу певачима које му, иначе, неспорно припада. Његова репутација великог певача, и народног песника, темељи се првенствено на тринаест песма „из Карађорђина времена" које је сам испевао и које, заједно с још неколико мање значајних песама од других певача, чине последњи, устанички циклус нашег народног епоса. Нове песме о новим догађајима стварали су и други Вукови певачи, међу њима и један од највећих, Старац Рашко. Оне све заостају за њиховим песмама о старим временима. Само се Филип Вишњић уздигао међу прве управо новим песмама.

Српски бард

Какве је песме певао турским беговима није познато, но морале су то свакако бити муслиманске песме, о подвизима чувених босанских јунака. Извесне појединости у песмама с хришћанском тематиком посредно упућују на његово познавање муслиманске епике као и живота и схватања исламског света. На пример, у песми Смрт Марка Краљевића постоји посебан однос између јунака и његовог коња. Шарац плаче предосећајући да ће му господар умрети, а Марко га, пре смрти, убија и сахрањује („боље Шарца, нег брата Андрију"). Обе појединости, као што је показао Владан Недић (1981, 27), потичу од Турака, јер само у нашим муслиманским песмама коњи плачу због растанка с господарима и само су исламски ратници неговали обичај „захвалног сахрањивања коња". И многи други детаљи у Вишњићевим песмама могу се схватити само ако се има у виду то његово познавање муслиманског света изблиза, познавање које је у појединим тренуцима прелазило у својеврсну песничку идентификацију с тим светом. Вишњић није само дао ликове турских насилника, Фочић Мехмед-аге, Кулин капетана и др., већ је сликао и ликове добрих Турака, какви су цар Мурат или старац Фочо који се очински брину о раји („него паз'те рају ко синове" - тај необични политички савет даје цар Мурат својим везирима, на Косову, после извојеване победе). Неки моменти говоре да је наш певач имао слуха и за духовну културу исламског света. У песмама Старца Рашка тајне минулих и будућих времена читају се из „књига староставних". Код Филипа Вишњића исту улогу имају муслиманске свете књиге, „књиге инџијеле", како их песник назива. Понекад та склоност према туђем свету добија елегични призвук, као нпр. у дистиху „друмови ће пожељет Турака, а Турака ниђе бити неће," у којима је у визију будућег ослобођења унесена носталгична перспектива пораженог непријатеља.

Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. До тада он није саставио ниједне нове песме. Непосредан додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као песника. Некада је лутао по земљи, певајући песме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја, дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања. Живео је највише у близини дринског бојишта, понекад би се нашао у ватри окршаја, био је нпр. у опседнутој Лозници, међу њеним браниоцима, о чему пева Сима Милутиновић у својој „Сербијанки" (песма „Дика слијепаца").

После пропасти Устанка прешао је у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. Живео је на сличан начин као и пре устанка, иако у сасвим друкчијим приликама: ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао. Вук се с њим нашао у манастиру Шишатовцу 1815. и од њега записао седамнаест песама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског песника Лукијана Мушицког. Тим сусретима српског Хомера и српског Хорација дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, „ко је предводио", где су се тукли, „ко је погинуо, против кога су ишли" (в. Недић, стр. 29).

Вишњићева устаничка епика стварана је у ватри ратних збивања, по логорима на дринском бојишту, непосредно после битака или мањих групних окршаја. Тако су настале песме о догађајима који су се десили после Вишњићевог доласка у Србију. Песме о почетку устанка и о ранијим бојевима настајале су према причањима непосредних учесника или на основу традиције која је почела да се уобличава. Према томе, Вишњићеве устаничке песме могу се поделити у две скупине. У првој групи, између песама о ранијим догађајима, најважније су: Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Бој на Салашу, Бој на Мишару, а у другој групи, у којој су песме о догађајима којима је сам био сведок, издвајају се: Бој на Лозници,Кнез Иван Кнежевић, Милош Стоићевић и Мехо Оругџић, Хвала Чупићева и др. Уметнички су дограђеније песме из прве скупине, пре свега Почетак буне... и први део песме Бој на Мишару, док се у другој скупини истиче песма особене вредности и значаја о кнезу Иви Кнежевићу.

Својим ослободилачким полетом Вишњић је најсличнији Његошу, с којим га иначе везује и низ других заједничких црта. Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се стандардним формулама и клишеима, Вишњић је умногоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, ослободилачку, револуционарну песму, са снажним индивидуалним обележјима. Он стоји на прелазу између усменог и књижевног стваралаштва, између народне песме и Његоша.