Херберт фон Карајан

Из пројекта Википедија

Херберт фон Карајан (Хериберт Ритер фон Карајан, нем. Herbert von Karajan; 5. април 1908. Салзбург - 16. јул 1989. Аниф код Салзбурга), аустријски диригент грчко - српског порекла.

[уреди] Увод

После школовања на Бечком Конзерваторијуму, децембра 1928. године са оркестром ове музичке установе започиње своју диригентску каријеру. Потом следе наступи широм Европе и света, а они који обележавају најбоље трнутке у његовој каријери, јесу наступи са Бечком и Берлинском Филхармонијом и уметничка руковођења овим ансамблима. Са Бечком Филхармонијом је у сећању свих истинских поштовалаца диригентске уметности, остао и један Новогодишњи Концерт, за 1987. годину.

Био је један од најистакнутијих диригената послератног периода и сматра се једним од најсниманијих светских диригената. Карајан је дириговао Берлинским филхармонијским оркестром 35 година. Крајем 1954. године, на месту уметничког руководиоца овог ансамбла наслеђује Вилхелма Фуртвенглера (1886 - 1954) и на том месту остаје све до свог повлачења, априла 1989. године.

[уреди] Животни пут

Од турског зулума бежали су у 19. веку не само Срби са Косова, из Србије и Видинског пашалука, већ уз њих и Цинцари, Јермени, Грци и други поробљени народи. Збег се кретао увек према северозападу, према Аустроугарској и Европи. Тако се једног дана обрела на територији Аустрије и породица Карајанопулос (према неким изворима Карајанис) из македонске варошице Козани на северу Грчке. Касније је име промењено у Карајан („Црни Јанош”). Били су успешни трговци, а један од њих је дошао и у Немачку, у Саксонију, где је стекао врло добре пословне везе, па чак и од владарске куће и титулу барона.

Касније су се Карајанови преселили у Салцбург. Један он њих, Макс-Теодор, био је професор филологије на Универзитету у Грацу, док је његов син др. Ернст обављао хируршку праксу у Салцбургу. Ту се др. Ернст Карајан оженио Мартом Космач, Српкињом из Новог Сада, са којом је имао два сина: Волфганга и Хериберта (ритера од Карајана). За своју мајку је Хериберт, касније назван Херберт, говорио: «Била је сјајна личност. Понашала се као да је од ње цео свет зависио». Иначе кажу још и да се увек осећала Српкињом, говорила је добро српски и поносила се својим пореклом. Херберт лично није крио своје порекло. За свој успон био је захвалан својим родитељима, говорећи: «Моја мајка је Српкиња, а отац грчког порекла». За вео тајне око његовог порекла била је крива његова околина, која је, и поред Хербертове јаке личности, налазила пута и начина да порекло највећег немачког диригента (без капи германске крви) «гурне под тепих».

Прво музичко образовање Херберт је стекао од свог оца, који је, као аматер, свирао кларинет у Моцартовом оркестру. Тако је и постао добар кларинетиста. Али у музичком свету се мало помиње, да се Херберт интересовао за технику и да је започео студије на Техничкој високој школи у Бечу. Судбина је хтела да се ипак посвети музици, не губећи при томе свој афинитет према техници. Иако је волео брзе аутомобиле и авионе, никад га није интересовала техника ради технике. Фасцинирала га је техника у служби човека, она коју човек може и мора да укроти. Нажалост, касније у животу, није умео да одреди границе између технике као егзактне науке и својих визија о улогама и могућностима технике.

Херберт фон Карајан се школовао у Бечу да би већ као тридесетогодишњак доживео велике успехе. Паралелно са конзерваторијумом дипломирао је филозофију, радио је као кларинетиста, давао је часове клавира, а бициклом је путовао у Бајројт, да би уживо студирао дириговање Тосканинија и Фуртвенглера. Још пре Другог светског рата био је познат у Белгији, Холандији, Француској, Италији... Већ као младић дириговао је Бечком филхармонијом, 1941. је постао њен директор. Био је познат и омиљен како пре, тако за време, а исто тако и после рата. Био је познат по томе да је дириговао са затвореним очима и без партитуре пред собом. Рекао је «Ја не видим добро, али зато дишем заједно са сваким појединим музичарем у оркестру. А партитуру имам у глави».

1933. године приступио је Националсоцијалистичкој партији и то два пута: у Аустрији и у Немачкој. После једне представе «Мајстора певача» у Берлину, Хитлер се обратио Карајану примедбом: «Младићу, када диригујете Вагнера обавезно пред собом морате имати партитуру. Зашто диригујете напамет? То је велик ризик, омаловажавање генијалног композитора». Карајан је «омаловажио» фирера и није га послушао. Ово је себи могао да дозволи само фон Карајан као чувени диригент и члан партије, човек који је тој партији и те како био потребан.

1946. године совјетске окупационе власти забрањују фон Карајану, као нацисти, рад, али та забрана траје само једну годину.

Брзим развојем тонске технике после Другог светског рата фон Карајаново интересовање за технику усмерава се ка корисном: он се до детаља интересује за технику снимања звука, очекује и захтева од ње перфекционизам. Кад он и његови музичари дају све од себе, морају то исто да учине и техничари. Зато се везао за Deutsche Grammophon Gesellschaft (DGG), бар све дотле док је сматрао да ова фирма има најбољу технику. После снимања није напуштао студио док није прослушао сав снимљени материјал. При изради баланса снимљеног материјала седео је сатима са техничарима док није истерао оно што је желео.

Продајом великог броја (технички савршених) грамофонских плоча (и не само тиме) популарност Херберта фон Карајана је нагло расла. Бар у Немачкој и Аустрији Бетовен, Вагнер и Моцарт су били најчешће везани за Карајана. Али то није све. Као ни један други интерпретатор, Карајан је Немачкој (а можда и добром делу западне Европе) приближио пре свега руску музику, а исто тако поставио и италијанску оперу на заслужено место. Опере и балети су чак и у Немачкој престали да се „гледају” и почели да се слушају. Његов репертоар је био огроман, а није презао ни од тога да изводи „ситне” популарне композиције за широке масе. Постао је највољенији музичар.

Ништа мање вољен и омиљен био је Карајан и у круговима уметника. Посебно се истицао дириговањем опера, којом приликом је посебно долазио до изражаја његов добро избалансиран однос према композитору, оркестру, певачима и – што је најважније – према слушаоцима. Посебно је поштовао солисте који су му поштовање узвраћали. Није могао да поднесе охоле солисте, неспремне за кооперацију. Тако је нпр. имао конфликт са Ивом Погорелићем приликом једног гостовања овог уметника у Бечу. За време пробе клавирског b-mоll концерта Чајковског дошло је до следећег дијалога: - Маестро, ви треба мене само да пратите. Ја, Иво Погорелић, свирам по својој концепцији. - Не, младићу! Ја, Херберт фон Карајан, диригујем и свираћете онако како ја диригујем!

А Марија Калас је Карајану љубила руке. И не само она.

Незаборавна остаје гала представа „Трубадура” у Бечкој државној опери 1. маја 1978. Леонору је певала Рајна Кабајванска. Рајна је отпевала најбољу „Леонору” свог живота. Двадесет година после ове «представе године» фирма RCA је откупила аудиоснимак од Аустријског радија и ставила га на CD.

Могло би дуго да се дискутује о томе, да ли је Карајан достигао, или чак и превазишао, друге велике диригенте, пре свега своје узоре и учитеље Фуртвенглера и Тосканинија. Нипошто се међутим не може рећи да их је у свему превазишао. Фиртвенглера је засугурно превазишао у уметничким и организаторским потенцијалима вођења Берлинске Филхармоније међутим, Артуро Тосканини (1867 - 1957) у свим елемнтима прецизности своје уметности дириговања, остаје испред Карајана то јест, његов непосредни претходник. Карајан се попсебно истицао у интерпретацијама немачких и аустријских музичких класика, посебно Лудвига ван Бетовена, Јоханеса Брамса, Рихарда Вагнера и Волфганга Амадеуса Моцарта, али антологијско остаје и његово диригентско тумачење руских композитора.

Циклус симфонија Чајковског спада без сумње у најбоља остварења Карајана и истовремено у најбоље интерпретације великог руског композитора. Али не заостају ни краће композиције истог аутора. Посебно дивљење заслужују интерпретације балетске музике, коју је Карајан дигао на концертни подијум. И као што сам већ једном поменуо, то је музика која се не „гледа” већ слуша. И у монументалним представама «Бориса Годунова» и «Кнеза Игора» слушала се музика и западноевропској публици није сметало што се певало на руском. Да, Карајан се није везивао само за Чајковског; истраживао је и налазио све што је лепо у руској музици.

И тек пошто је Карајан био постигао незапамћен успех са руском музиком, комерцијалисти су се сетили његовог порекла. Грамофонске плоче су се продавале још боље кад је на њиховим омотима писало да Карајан за своје изванредне интерпретације руске музике може да захвали «својој словенској крви».

Слика о музичком генију не би била ни потпуна ни хумана, кад се не би поменуле и још неке људске особине. Целог живота фон Карајана није напуштала жеља да се бави и техником. Пре свега није му било довољно што је један од најпознатијих диригената у свету, већ је себи увртео у главу да постане и светски бос на пољу медијске технике. Тако је на пример основао фирму Film-, TV- und Videoproduktion Télémondial S.A.M., Monaco. Причало се и писало међутим, да је та фирма лоше прошла. Као што се на пример прича о авантури са дигиталним снимањем. Шеф и оснивач фирме Сони, обожавалац фон Карајана, уложио је огромна средства у један студио за снимање звука на CD, који је фон Карајан уредио у једној капели на свом имању. Ангажовани су били најбољи тонски техничари из целог света. Ту је фон Карајан проводио дане и ноћи, наизменично са Берлинском и Бечком филхармонијом, снимајући свој стандардни репертоар за будуће CD. Тражио је перфекцију, транспарентност свих инструмената, сваки глас и сваки инструмент је морао да се добро разазна и звучи као у природи, нису смели да се чују никакви додатни шумови – губећи при свему томе осећај за реалност и техничке могућности. Према музичарима и техничарима се опходио као према робљу. Јеедном приликом, са Берлинском Филхармонијом, са пробама уопште није ишло како треба. И Карајан је у бесу рекао: Господо, када би све било по моме, ја бих вас свезао, полио бензином и запалио. У том тренутку, један од музичара примећује: А онда нас Маестро, вишпе не бисте имали. Карајан је одмах признао: Да, тако је и са пробама би се наставило док најзад тражени резултати нису стигли. Иначе, резултат реченог подухвата са фирмом Сони, били су неупотребљиви снимци, са синтетичким и стакластим призвуком гудачких инструмената и, супротно од оног што је фон Карајан желео, непровидни. Фирма „Дојче грамофон“ је покушала да спасе и преради овај тонски материјал, са неједнаким успехом код појединих снимака.

Карајанов технички дилетантизам се испољавао у већем обиму и претераним мешањем у послове архитеката и акустичара. Још у почетку свог рада са фирмом DGG упознао је једног тонтехничара, кога је унапредио за свог личног акустичара. Тог шарлатана, који је, поред доброг њуха за „газдин“ укус, имао и природну обдареност за маркетинг-психологију, фон Карајан је свуда вукао са собом и потурао као највећег стручњака. Није се више градила ни једна концертна или оперска сала а да фон Карајан свој „благослов” није условљавао учешћем свог заштитника. Ни један инвеститор, као ни архитекта, није могао да се супротстави уцени и себи дозволи, да један фон Карајан одбије дириговање у њиховој сали. Акустика се увек спасавала тиме, што је фон Карајановом штићенику придодаван бар још по један прави стручњак (наравно као „помоћник”). У међувремену се тај надриакустичар по Америци шепурио као доктор или професор из Салцбурга. Нико никад, бар у стручним круговима, није разумео ову слабост маестра, као ни потребу да се овај упушта у нечисте послове.

[уреди] Диригентски наступи

Карајанови оркестри и ансамбли, то јест они са којима је Карајан наступао, броје преко 50 хорова и симфонијских оркестара. И преко 5000 наступа са њима у времену од децембра 1928. до априла 1989. године.