Јаков Матвејевич Хлитчијев
Из пројекта Википедија
Јаков Матвејевич Хлитчијев је рођен 29. новембра 1886, био је отац српске модерне бродоградње.Родио се у Русији, у Нахичавану на Дону покрај Ростова, а умро је 1963. у Београду на Врачарском брегу, као последњи потомак своје древне јерменске породице.
Садржај |
[уреди] Биографија
Један од његових предака, богати банкар с истим именом, Јаков, продао је све што је имао, и читаву породицу, натоварио на дугу колону коњских запрега и повео на север, у Русију. Бежали су из Јерменије од отоманских покоља.
Путујући руским бескрајом уз реку Дон, никако нису наилазили на насељена места. Уморни путници одлучили су да наставе кретање напред још само седам дана, па ако ни тада не наиђу на неко насеље, да га сами оснују. И тако су после седам дана стали и почели да граде Нахичаван. У том истом Нахичавану рођен и "наш" Јаков Хлитчијев. Гимназију је завршио у Ростову са "златном медаљом", како се тада оцењивао изванредан успех. На Политехничком факултету у Петрограду завршио је бродоградњу, потом и специјализацију на Високој техничкој школи у Берлину. Враћа се у Петроград, где добија место асистента и држи самостална предавања из предмета Чврстоћа брода.
Мада тек млад професор, он брзо постаје чувен по својој умешности и раскошном таленту, па добија задатак да пројектује неке од најмоћнијих војних и цивилних пловила. За четири године 1912. и 1916 Хлитчијев је пројектовао десетак бродова гвоздене конструкције као што су оклопне крстарице, торпедни бродови, ледоломци и путнички пароброди за најдуже поморске линије, од Одесе до Њујорка. Али с доласком Лењина у Русију, он са својом младом супругом Татјаном, професором филологије повлачи на југ, према Одеси. Једне читаве године, 1919, он у Русији мирно ради као директор бродоградилишта у Херсону, чекајући да, како су многи тада мислили, бољшевички нереди, глад и епидемија прођу за који месец, и да се врате с дугог одмора у Петроград на посао. На крају је пред најездом бољшевика приморан да бежи у Цариград.
[уреди] Србија
У Цариграду је много Руса побеглих пред комунистима. Међу њима влада страх, расуло и пометња. Млади брачни пар Хлитчијев ту чује савет једног познаника: "Хајдемо у Србију! Тамо никада нико није умро од глади." Тако су се обрели у Београду.
Исте године професор Хлитчијев добија место предавача на Техничком факултету. Необично вешт у организовању послова, Јаков Хлитчијев с познаницима и пријатељима у Београду за само две године оснива три акционарска предузећа и у сва три он је руководилац послова, то јест директор. То су предузеће за централно грејање "Калорија", предузеће за дрвну грађу "Устрипача" и рударско друштво " Кална АД". Тако су он и супруга брзо омогућили себи примеран живит у Београду и почели да шаљу новац родбини у Рисију, пуну глади и невоља. Ипак. оно због чега млади Рус у Београду брзо стиче највеће поштовање јесу његова предавања на техничком факултету. Остало је забележено да су то биле мале уметничке представе, узбудљиве као премијера у једном извођењу: "Предавања су му се одликовала сажетошћу, математичком строгошћу и кристалном јасноћом... Писао је по табли калиграфским рукописом... завршавао неки тренутак пре истека времена, тек колико је потребно да се поклони фасцинираним слушаоцима и да лагано, достојанствено напуст салу."
[уреди] Бродоградња
За свој предмет Наука о Чврстоћи одмах је штампао уџбеник, од свега 144 странице, који се и данас прештампава у новим издањима. Није прошло много времена и професор Хлитјичев је редован професор, шеф катедре, па редован члан САНУ. Објавио је импозантан број научних радова, преводио стране научне књиге на српски, одржавао везе с познатим светским научницима који су, пре свега због њега, долазили у Београд. Његова животна страст, која га никад није напустила, била је бродоградња. Оснивач је катедре на Машинском факултету и одсека на Грађевинском факултету за бродоградњу.
[уреди] Друштвени живот
Животни пут професору Хлитчијеву и у Београду приредио промене на горе, Други светски рат, фашизам, комунизам, глад, немаштину. Већ у мају 1941. године Гестапо га је ухапсио и спровео у затвор. Нема података колико је дуго остао у затвору, али сачувана је порука на цедуљици којом он тражи од своје супруге Татјане да му хитно донесе Lehrbuch der Phisik, теоријску књигу од 625 страница немачког научника Вилхелма Вестфала. Он ни у затвору није имао времена за губљење. Мада је имао позиве од свога професора из Петрограда С.П Тимошенка, који је тада један од најчувенијих професора на Стенфорду, у Калифорнији, Хлитчијев није напустио Београд. Ни током рата, ни после њега. Тада је већ био дубоко заражен "београдштином" и није могао да живи без овога града. Осим као врхунски научник, он је у Београду постао и угледна и врло популарна фигура друштвеног живота, приватних седељки, слава и окупљања у летовалиштима. Редовно је одлазио на Блед, јер су га клима и ваздух тамо највише подсећали на Русију. Био је познат и као један од најбољих играча бриџа, а у Београду још кружи изрека професора Јакова Хлитчијева: "Господо, ко не игра бриџ, тај себи спрема тужну старост ". Професор Хлитчијев је једноставно " владао Београдом". Необично леп, витак и веома елегантан, говорио је перфектно српски, непрекидно цитирао велике писце, научнике и филозофе на француском, немачком, енглеском, руском. Не зна се ко му се више дивио, београдске даме или српски интелектуалци. А најфасцинантнија је била његова духовитост. У сваком друштву, он је умео сатима да прича, док су се сви око њега ваљали од смеха. Није причао вицеве. Начин на који је он говори изазивао је код публике усхићење. Живели су у улици Светог Саве, до Папског нунцијата, са служавком Хансен и ирским сетером Леди. Једном годишње служавка је ишла две недеље на одмор, а Хлитчијеви су се тада селили у неки од београдских хотела. Стан је био руски намештен, с много вредних слика.
Јаков и Тања Хлитчијева сахрањени су на Руском гробљу у Београду, одмах иза Иверске капеле.
