Језеро Тангањика
Из пројекта Википедија
Координате: 6° 22′ 58" ЈГ Ш, 29° 36′ 54" ИГД
|
||||
|---|---|---|---|---|
 |
||||
| Површина | 32.900 km² | |||
| Запремина | 18.900 km³ | |||
| Највећа дубина | 1.470 m | |||
| Надморска висина | 688 m | |||
| Највећа ширина | 90 km | |||
| Највећа дужина | 673 km | |||
| Врста језера | природно | |||
| Земље басена |  Бурунди, Демократска Република Конго, Танзанија, Замбија |
|||
Језеро Тангањика је велико језеро у централној Африци (3° 20' до 8° 48' јужно и од 29° 5' до 31° 15' источно). Претпоставља се да је то друго највеће језеро на свету по количини воде, после Бајкалског језера у Сибиру.
Садржај |
[уреди] Географија
Језеро се налази унутар западне раселине у Долини Велике раселине и ограничено је планинским странама долине. То је највеће раселинско језеро у Африци и друго по величини језеро по површини на овом континенту. Оно је најдубље језеро у Африци и има највећу количину свеже воде. Пружа се у дужину од 673 km у правцу север-југ с просечном ширином од 50 km. Површина језера је 32.900 km², с обалом дугом 1.828 km, просечне дубине 570 m и с највећом дубином од 1.470 m (у северном делу). Процењује се да има 18,900 km³ воде. Просечна температура воде на површини је 25°C а просечна pH вредност је 8,4.
Огромна дубина и тропска локација језера онемогућава велики одлив воде, што значи да је вода у дубинама тзв. „фосилна вода“ без кисеоника. Подручје језера покрива 231.000 km², с две велике реке које утичу у језеро, многим мањим рекама и потоцима (захваљујући стрмим планинским страна одводњавање је мало), а највећа отока, река Лукуга, касније се улива у реку Конго.
Највеће притоке су река Рузизи, која се улива са севера из језера Киву и река Малагараси, која је друга највећа река у Танзанији, која се улива с истока.
Језеро је подељено између четири државе - Бурунди, Демократска Република Конго, Танзанија и Замбија, с тим да Конго држи 45%, а Танзанија 41% језера.
[уреди] Биологија
У језеру има бар 300 врста риба циклида и 150 не-циклидних врста, од којих већина живи при дну језера. Највећа биомаса риба, међутим, налази се у отвореним водама у којој доминира шест врста – две врсте тангањиканске сардине и четири врсте риба грабљивица Lates (које су у роду, али нису исте као Нилски гргеч, који је уништио циклидне рибе у Језеру Викторија). Скоро све (98%) тангањиканске циклидне врсте су ендемске. Има доста ендемских врста и међу бескичмењацима, нарочито мекушаца (које су значајно ковергентне морској морфологији), ракова, копепода, пијавица и сл.
Неколико циклидних врста, укључујући многе врсте које живе у шкољкама, постале су популарне као акваријумске рибе због свог необичног начина живота и релативно високе интелигеције.
Од осталих значајних врста треба поменути Танг кобру, врсту водене змије.
[уреди] Индустрија
Језерске рибе су највећи извор протеина за локално становништво. Око 45.000 људи из готово 800 насеља се директно бави рибарством, а око милион људи је везано за рибарство. Риба са Тангањике се извози широм Источне Африке. Комерцијално рибарство је почело средином педесетих година прошлог века што се одразило на број површинских риба; 1955. укупан улов износио је око 180.000 тона. Компаније које су се бавиле индустријским рибарством, а које су цветале осамедесетих година прошлог века, лагано су пропадале.
[уреди] Транспорт
Лучки град Кигома је полазна станица железничке пруге која води до Дар ес Салама у Танзанији.
Лучки град Калемије је полазна станица железничке мреже Конга.
[уреди] Историја
Први познати Европљани који су открили језеро били су истраживачи Ричард Бартон и Џон Спики 1858. Они су га открили тражећи извор Нила. Спики је наставио и открио прави извор, Језеро Викторија.
