Јустин Мученик

Из пројекта Википедија

Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Свети мученик Јустин Филозоф. (Разговор)

Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Свети Јустин Мученик. (Разговор)

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање.

Оно подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.

Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

(Свети) Јустин Мученик (или Филозоф) (Justinus Martyr) 100. - око 163-167.

Хришћански апологета прозван филозофом и мучеником.

Рођен у Флавијевом Неапољу (Flavia Neapolis, раније Sihem, данас Nablus), у Самари, Палестина. Написао је више апологија које је упутио цару Хадријану. Као одлучни апологет био је погубљен у једном великом прогону хришћана у време цара Марка Аурелија. Отуда потиче и његово име (Мученик). Он је био антички образован, и то на садржајима платонизма и стоицизма. Због античке образованости носио је назив „паганина у хришћанском оделу". Предавао је реторику.

Након што је проучио питагорејске, платоничарске, перипатетичарске и стоичке филозофе, дошао је до закључка да се истина налази негде другде. Преко Платонове филозофије прихватио је хришћанство и око 165. г. умро у Риму мученичком смрћу. Прешао је у хришћанство у Ефесу, али је наставио да подучава филозофији, посебно у Риму, где је настојао да помоћу филозофије Христосу приведе образоване пагане. Своје мучеништво проживео је између 163. и 167.

Волтер доказује да је Јустин писао о апокалипси и приписује је Јовану Јеванђелисти. По том предсказању најављен је долазак хиљадугодишње владавине у Јерусалиму. Слично је писао и Иринеј. Ориген и Климент Александријски су такође наводили предсказања о апокалипси, али су их приписивали апостолу Петру.

Француски просветитељ и материјалиста П. Холбах склон је уверењу да је Јустин бранио идеју да је материја вечна, те да бог ствара свет из материје, уобличујући је. То значи да је он бога изједначавао с Платоновим Демијургом.

Од његових многобројних грчких списа сачувана су два: Апологија..., доста невешто писана, али са драгоценим подацима ο светковању причести и недеље, и Дијалог..., у коме, после описивања свог преобраћања у хришћанство, оправдава став хришћана према Мојсијевом закону и величање Христоса као бога. У свом настојању да хришћанску веру објасни помоћу грчке филозофије, Јустин је претходник александријских теолога. Стил му је расплинут, а реченица неспретна.

[уреди] Основе његовог учења:

У својој надахнутој апологији он брани основне принципе хришћанске објав¬љене теологије. Укупно стварање, па и рођење Исуса од Бога, објашњава у неоплатонском смислу, али не хијерархијски. По њему, оно највеће не ствара нешто мање од себе, него нешто што је истоветно с њим (Син). Та је идеја афирмисана касније у тринитарним и христолошким расправама.

Јустин је бранио идеју да је хришћанско учење у основи припремљено у паганској филозофији и митологији. Тиме он доказује да хришћанске истине и филозофија имају исти извор - божански логос. На тој основи он многе грчке филозофе (Хераклита и Сократа, на пример) убраја у хришћане. Он филозофију разуме као „врло драгоцено и врло велико добро у очима Бога". При томе њему најпре платоновци уливају поверење правих филозофа.

Али и Јустин испред филозофа ставља пророке који су изнад сваког доказа и по томе „достојни сведоци истине", а њихове речи „једина поуздана и корисна филозофија". Ово мишљење се у историји филозофије наводи као први случај укључивања хришћанства у филозофију. Филозофија се представља и као поље које човека доводи у искушење. Тако се показује да Јустинов став према филозофији као паганској творевини није једноставан. Иако је, понекад, говорио да су пагански митови и култови „проналазак демона", он је схватио дубљу везу старе филозофије и хришћан¬ства.

Јустин је прихватио идеју да је хришћанство дошло из хеленизма. Имао је обичај да каже да је грчка мисао ако не „сестра", а оно свакако „блиска рођака" хришћанства. У делу Дијалог с Трифоном он налази да је филозофија „најдрагоценији дар Божји" који човека поново води Богу. Овакви ставови последица су његовог филозофског, посебно платоничарског, образовања. Он је прошао кроз целу грчку филозофију од перипатетичара и стоика, преко питагорејаца до платоноваца. Тек га је Платон истински одушевио и то учењем о идејама. На тој основи он је прихватио и хришћанство. Написао је две апологије у којима се неприкривено служи Платоновим појмовима (Демијург), али и новоплатоничарским појмовима (еманација).

Он је о античкој филозофији говорио с поштовањем, али је прихвата само као оруђе, увод или припрему за веровање. Он је у томе био изричит: „Сада филозофија постаје припрема која изводи на пут онога који је усавршен Христом." У ствари, филозофија се разуме као еклектичка сума знања која помажу разумевању вере. И то је било природно. Признајући објави и само њој значење праве филозофије, Јустин је видео да се у њој налазе и идеје паганске филозофије, али да се оне и даље могу и морају користити.

Он има симпатија и за Сократа, и то због тога што је као и хришћани у почетку био проглашен за атеисту. Сократа доживљава као претходницу Христа, будући да је и он био жртва за истину. Тако Јустин и на овај начин показује да он још не подваја строго филозофију и теологију, а Христа разуме као отелотворење логоса.

Иако је прошао дуг пут филозофског образовања, Јустин је закључио да знање о богу, или истинска филозофија, може да се постигне само откровењем. По томе што даје предност откровењу и пророцима, односно хришћанској мудрости, он чврсто стоји на тлу апологије. Филозофији не одриче право да се назива мудрошћу, али она је, за њега, мудрост другога реда, и то најпре због тога што није универзална, већ је својина елите. Хришћанска мудрост је отворена свима.

Јустину се приписује да је први употребио реч „јеванђеље" у смислу награде ономе ко је донео „добру вест". Касније је ово значење сужено само на „добру вест".

Јустин се од апстрактног (философског) појма Бога, из дела Платона, стоичара, окренуо ка визији бога живог (Бого-човека) проповедника из Писма. Логос, каже он, Сократов, који је Грцима саопштио истину, исти је онај који је просветлио и варваре, задобивши сада чулни облик човека, Исуса Христоса. Логос-Христ који се рађа у Oцy, јер је одувек "потениијално" био у њему, као што "унутрашња" реч стоичара обитава у духу, пре него што буде изговорена. Стоичари, такође, изводе морал из урођених појмова, а из њих, управо, следи по Јустину Божје постојање.

И, уопште, посвуда се може "двоструко" проговарати - у хеленизму, као и хришћансвту - о два (паралелна) низа појмова и чињеница: о настанку света, поретку ствари ... све до личности самих: Парменида, Хераклита, на једној и Аврама, св. Јована, на другој страни. Тако се и овај рано-хришћански мислилац изражавао на трагу Филонове изреке да је "Платон Мојсије који је говорио атички", Платон који је одиста путовао у Египат ...

Грчка филозофија је прирема за истину коју доноси хришћанство. Грчка учења нису неистинита већ парцијална, и отуд недовољна. Уистину, божански логос просветлио је Грке, омогућивши им да виде део истине која у целини егзистира једино у отеловљеној мудрости - у Христосу.

Истина хришћанства потврђена је тиме што су пророчанства старија од грчке филозофије у новом поретку испуњена моралном изврсношћу његових доктрина и његовим добрим дејством на вернике.