Ћустендилска епархија
Из пројекта Википедија
ЋУСТЕНДИЛСКА ЕПАРХИЈА. Данашњи град Ћустендил у југозападној Бугарској звао се у средњем вијеку Велбужд и био је сједиште епископије, која се по њему називала велбуждска, а касније и бањска, коласијска и ћустендилска. Велбуждска епископија спомиње се 1018 међу епископијама охридске архиепископије, а обухватала је, поред Велбужђа, и градове: Сонтеск, Германију, Теример,Стоб, Доњи Сонтеск и Разлог, дакле крајеве око Горње Струме и одатле на југоисток, све до извора Месте. Из доба касније бугарске и српске владавине над Велбужђом није познато ништа о епископији у њему, и ако је несумњиво, да је постојала и имала сједиште у Бањи велбуждској (Калиник, епископ бањски, спомиње се 1350), у којој је и Константин Дејановић имао своју столицу, па су је по њему и прозвали Турци Ћустендил (Константинова бања).
Чешће спомене о тој епископији срећемо тек у 16 вијеку (Ромил, епископ бањски, 1532), а нарочито откад је обновљена пећка патријаршија (1557). Од тога доба, поред имена бањски, долази врло често и назив коласијски, по тадашњем називу града у близини Бање, а затим и кратовски и штипски, по мјестима, која су у 17 и 18 вијеку потпадала под ту епископију, и неко вријеме служила као сједишта појединих ћустендилских епископа. За све вријеме, док је Ћ. Е. потпадала под српску пећку патријаршију, обухватала је она све крајеве од старог Велбужда и Кадомира на југ, до Штипа и Радовишта, па је тако готово неизмијењено остало и под цариградском патријаршијом.
1870 цијела Ћ. Е. дошла је у састав новоустановљене бугарске егзархије, али је с оснивањем бугарске кнежевине раздијељена 1878 на два дијела. Јужни дио, с Кратовом и Штипом, остао је под Турцима и сједињен је углавном са скопљанском егзархијском епископијом, а сјеверни дио, са Ћустендилом и Радомиром, постојао је као наставак старе еписко-пије до смрти затеченог, при диоби, на њој епископа (1884), а затим је сједињен са софијском епископијом.
За вријеме потчињености Ћ. Е. пећкој патријаршији од 16 до 18 вијека помињу се у изворима ови њени епископи: Висарион 1585, Макарије 1619, Ананије 1630, Јосиф 1642, Пуспун(?) 1644, Михајло 1652—1660. Ананије 1666, Висарион 1690, Данило 1700-1709, Јефрем 1712—1728, Атанасије 1732, Серапион 1757 и Гаврило 1766.
Те године је укинута пећска патријаршија и Ћ. Е. је дошла под власт и утјецај грчке цариградске патријаршије, док 1879 није постала саставни дио бугарске егзархије.
Литература: Народна енциклопедија (1927 г.), чланак написао Радослав Грујић.
