Радослав Грујић

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање.

Оно подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.

Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Радослав Грујић (Земун 17. јун 1878 - Хвар 25. мај 1955), ученик карловачке Богословије (1899), докторира у Загребу 1919, а 1920. године постаје професор националне историје у Скопљу, где је био и декан 1930-1933. и 1935-1937. године. Оснивач је Скопског научног друштва и покретач часописа Гласник Скопског научног друштва. Од 1937. године професор је историје Српске Цркве на Богословском факултету у Београду. Дописни члан Српске краљевске академије је од 1939. године. Године 1945. удаљен је са београдског универзитета и лишен националне части. Објавио је преко 270 научних радова од којих се многи односе на општу историју хришћанске Цркве. Познат је његов уџбеник, 'Стара и савремена хришћанска Црква', Београд 1920. (Видети Богословље за 1980. годину; Азбучник Српске цркве по Радославу Грујићу, Београд 1994).

По доласку у Београд, проф. Радослав Грујић приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. године. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. Ово је кратко трајало, јер је већ 1942. године др Радослав Грујић поново постављен за управника Музеја и на том положају је остао све до 1948. године када га је наследио проф. Светозар Ст. Душанић (управник Музеја од 1948. до 1990).

Министарство финансија Србије је, на захтев Министарства просвете Србије, донело маја 1946. године, одлуку о раскидању уговора са Српском православном црквом у вези коришћења Конака кнегиње Љубице, где је био смештен Црквени музеј. Крајем исте године, извршена је примопредаја Конака, а потом и пренос сачуваних музејских предмета у зграду Патријаршије.

Пре тога, почетком 1946. године, др Радослав Грујић предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог др Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана Комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије "да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју".

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. ( Дакле четрдесет је однесено а «заслугом» комуниста враћено једанаест. оп. ) Целине које су припадале појединим манастирима и црквама - као иконостаси - враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места (у цркве које за време рата нису страдале), а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије. (Извор за овај сегмент сајт Српске православне Цркве)

Било је то крајем 1944. године. Тада је, већ на старту нове "народне власти" у Србији, почела Велика Кампања прогона неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове, како ће се испоставити, погромашке акције налазиле су се и такве личности којима би се трајно поносиле културе и много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа већину њих наша јавност већ одавно је заборавила, па су неки од њих данас непознати чак и нашој стручној јавности. Међу њима је био и проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима и нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској... (из текста Пере Алексића)

Радослав Грујић је држао за "врло вероватно, да је Св. Сава, по старом ктиторском праву и обичају, као млад монах портретисан био већ крајем XII века у Хиландару. . . У манастиру Четрдесет мученика у Ксеропотаму Св. Сава је дао да се насликају портрети св. Симеона и његов. . . Дакле, врло је вероватно, да су се ктиторски портрети Св. Саве као младога монаха, још за живота његова, налазили не само у Ксеропотаму и Хиландару, него и по осталим задужбинама његовим у Светој Гори - у Кареји, Ватопеду и по другим местима". (по Ђоки Слијепчевићу)

Године 1927. проф. Радослав Грујић откопао је цркву светих Арханђела и и мању цркву посвећену Св. Николи, као и конаке и друге просторије прислоњене уз бедеме поред Бистрице. Проф. др Радослав Грујић је земне остатке Цара Душана пре рата открио крај Призрена у задужбини Душановој, манастиру Св. Архангела и донео у Београд, одакле су из капеле Патријаршије пренете у Маркову цркву.

Радослав Грујић скренуо је пажњу на читав низ имена босанских места око неких градова Штајерске, као што су Вареш, Модрич, Бања Лока, Јајце, Ливањци и др., која јасно говоре за везе с Босном. Не знамо, на жалост, ништа ближе о том кад су настали називи, али да потичу од босанских исељеника то је скоро сигурно. У списковима штајерске најамничке војске XVI века, од 1542-55. год., срета се "сразмерно најчешће" презиме Бошњак, а има и имена као Јајчанин, Кључанин, Пливљан.

«Сећам се узбуне која је у Музеју завладала на вест да су усташе оскрнавиле мошти Срба светитеља у фрушкогорским манастирима. Неко је ту страшну вест дојавио професору Радославу М. Грујићу, историчару и теологу, човеку изузетног родољубља, савести и поштења. Још у младим данима умео је Грујић да за неколико месеци напише своју чувену "Апологију Срба у Хрватској", научно дело којим је докраја побио све наводе заступника тужбе др Акуртија у тзв. загребачком велеиздајничком процесу. Сада је овај мудри човек дојурио у Музеј кнеза Павла покушавајући да упркос видљивом очајању спречи даље варварство над овим српским светињама. Ако ико, онда је тог тренутка Радослав М. Грујић био она особа која је знала шта се то десило са фрушкогорским манастирима, а каква опасност прети да коначно буду уништене и ове свете српске мошти које су избегле, ношене калуђерским рукама, све страдије сеоба пред турским бесом.

- Биће то нешто страшно, немам ни речи да то опишем - јаукао је Радослав Грујић тражећи спасење да се некако спречи ово варварство. Онда се доиста сасвим природно дошло до барона Рајсвица, а професор Грујић је одмах отрчао к њему преклињући га да спасе свете мошти српских светитеља. Учинио је то са склопљеним рукама и са сузама у очима. Барон Рајсвиц одмах је реаговао. Заједно са професором Грујићем кренуо је немачким штапским аутомобилом у Срем да изврши ту необичну операцију и спасе ове свете мошти. У Јаску су покупили мошти св. цара Уроша, у Шишатовцу Стефана Штиљановића, а у Бешенову св. кнеза Лазара. Мошти су доиста биле оскрнављене на тај начин што су биле извађене из њихових скупоцених ћивота и бачене на под у манастирским црквама. За њихов пренос у Београд барон Рајсвиц је набавио обичне мртвачке сандуке, а камионом их је превезао до железничке станице у Руми. Ту, на перону, била је постројена некаква почасна чета хрватске војске која је одала почаст српским владарима светитељима на њиховом путу у нову емиграцију. Барон Рајсвиц, у униформи немачког мајора, извршио је смотру те необичне чете, а онда су сандуци укрцани у један резервисани купе и отпремљени за Београд. У Београду, дочекала их је маса света и целокупна Недићева влада, а мошти су у свечаној литији положене пред олтаром у београдској Саборној цркви.

После ове успешне акције спасавања, Рајсвиц је још самоувереније посећивао Музеј, свестан да је направио једно велико, историјско дело. Ми смо га отада посматрали као правог јунака, а он није пропуштао да небројено пута понови своје дубоко презирање Хрвата, јадао се да је у богатим сремским манастирима срео некакве цивилне управитеље и да му није било тешко да у њима одмах препозна ординарне пљачкаше, истинске мародере. Жалио је дубоко и искрено да на тој уклетој територији више ништа не може да учини, а и спасавање моштију успело је јер је обављено на брзину, док се разбојници још нису честито ни снашли. Да се мало дуже чекало, све би било узалудно. Свакако би се поновила ломача са Врачара.» (из текста Дејана Медаковића: EPHEMERIS 2, Хроника једне породице, БИГЗ, Београд, 1993.)

Литература:

Др Радослав Грујић, "Православна Српска црква", Београд, 1921. Београд-Крагујевац, 1995.,Фототипско издање
Радослав М. Грујић, Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији. Београд. Просвета 1989
Др Радослав Грујић, "Црногорска митрополија", објављено у књизи "Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка", проф. Станоја Станојевића, Загреб, 1929.,
Радослав М. Грујић, Седам писама пећког патријарха Василија Бркића, Споменик СКА, 51, 1913, 83-84.
Др Радослав М. Грујић, Стара и савремена хришћанска православна црква, Београд 1920;
Радослав Грујић : Пакрачка епархија, Споменица o српском православном владичанству пакрачком, Нови Сад 1930,
Радослав Грујић: Како се поступало са српским. молбама на двору ћесара австриског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића, Нови Сад 1906

Текст: