Џавахарлал Нехру
Из пројекта Википедија
| Џавахарлал Нехру | |
|---|---|
 Индијски државник и политичар |
|
| рођен: | 14. новембар, 1889. Алахабад, Индија |
| преминуо: | 27. мај, 1964. Њујорк, САД |
Џавахарлал Нехру (хинди: जवाहरलाल नेहरू, Javāharlāl Nehrū) је био индијски државник и политичар, након Гандија најзначанији борац за ослобођење Индије од колонијалног ропства. Рођен је 14. новембра 1889. у месту Алахабад као син добростојећег браманског адвоката из Кашмира. У доби од 16 година отишао је у Енгелску и похађао Хероу школу и Универзитет у Кејмбриџу. На Кејмбриџу је студирао природне и правне науке. Од 1912. члан је Индијског националног конгреса, а 1918. изабран је у Свеиндијски национални комитет па за секретара Индијске лиге за управу. Након повратка у Индију, дошао је у додир с Гандијем и до 1919. активно суделовао у ослободилачком покрету. Иако Гандхијев следбеник, није делио његово уверње у пасиван отпор, напротив, сматрао је како треба применити све расположиве мере. Британске власти затварале су га девет пута, а у затвору је провео укупно 13 година. Од 1929. генерални је секретар Свеиндијског конгресног комитета, а 1929, 1936, 1937, 1946, 1951. - 1954. предсједник Индијског националног конгреса.
За разлику од Гандија који је пре свега био верски вођа и заснивао своју борбу против Британаца на моралним и етничким принципима, Нехру се као либерални социјалиста залагао за национализацију индустрије, аграрану реформу и демократску владу независне Индије. Јавно се супростављао Хитлеровом и Мусолинијевом фашизму. Посетио је Барселону у време Шпанског грађанског рата изражавајући симпатије према шпанској републиканској влади. Године 1938. посетио је Чехословачку, а није отишао у Италију и Немачку где је био позван. Од 1942. године вођа је Конгресне странке. Године 1946, када су Британци отпочели припреме за повлачење из Индије, позван је да оформи прелазну владу која ће организовати прелазак из британске колоније у независну земљу. У неколико наредних година Нехру ће безуспешно покушавати да спречи деобу Индије на хинду државу и муслиманску државу. Упркос његовим великим напорима, утемљена је независна муслиманска држава Пакистан.
Дана 15. августа 1947. године, када су вршена задња повлачења Британаца и успостављан самоуправни доминион у оквиру британског Комонвелта, изабран је за председника владе и министра спољних послова. Када је Индија 1950. постала република, остао је месту председника владе све до своје смрти. Нехру је подржао резолуцију Уједињених нација из 1950. године о Кореји, супроставио се британским и француским потезима 1956. у Суецком каналу, и 1959. агресивној Кини поручио је да ће индијске границе бранити ако треба и војном силом. При решавању унутрашњих проблема имао је великих потешкоћа, како у опозицији тако и у сопственој странци. Стога је одложио питање национализације и аграрне реформе коју је желео да спроведе мирно, полако и законским путем. Истакао се и као борац против кастинског система. Био је такође један од иницијатора азијско-афричке конференције у Бандунгу 1955. године. У спољној политици настојао је да очува неутралност у хладном рату. У складу са том политичком опцијом, с Титом и Насером је основао Покрет несврстаних. Са симпатијама је гледао на све ослободилачке покрете у свету. Посебно је настојао да успостави што боље односе са Народном Републиком Кином, који су били традиционално затегнути. Преминуо је у Њу Јорку 27. маја 1964. године.
Најпознатија Нехруова дела: Аутобиографија (1941, у оригиналу: Toward Freedom); Откриће Индије (1941.); Осврти на светску историју (1936.); Писма министрима (5 томова, 1987. - 1990, постхумно).
