Autonomni pokreti
Из пројекта Википедија
Autonomni pokreti (nem: Autonomen, it: Autonomia) su radikalno levi druÅ¡tveni pokreti, bliski anarhizmu, koji se javljaju 1970-ih godina, prvo u Italiji, a zatim u NemaÄkoj i drugde u Evropi. KarakteriÅ¡e ih odvajanje od tradicionalne politike i zahtev za samostalnim upravljanjem svojim životima, Å¡to se ispoljavalo kroz samoupravu i autonomiju.
Glavno obeležje autonomnih pokreta je da oni ne teže ni osvajanju vlasti niti reformi druÅ¡tva kroz institucije, nego razvijanju alternativnih životnih stilova ovde i sada. Oni odabiraju da žive u komunama umesto tradicionalnih porodica, u skvotiranim prostorima stvaraju socijalne centre van komercijalne masovne kulture, a internacionalnu zajednicu, definisanu radikalnim akcijama, suprotnostavljaju nacionalizmu podržavanom od strane države. JoÅ¡ neka bitna obeležja su nezavisnost od politiÄkih partija i sindikata, odbijanje pregovaranja s državom, autonomnost u odnosu na svoju grupu (ne primaju naredbe ni od koga) i militantni pristup sa Äestim masovnim sukobima s policijom. Obzirom da ne postoji jedinstven stav pokreta o raznim temama, viÅ¡e su orjentisani na akciju nego na ideologiju, odnosno svoju teoriju ispoljavaju akcijom.
Садржај[Ñакриј] |
[уреди] Pozadina
1970-te su godine “istorijskog kompromisa†(it. compromesso storico), kada su se KomunistiÄka partija Italije (KPI) i demohrišćani, ranije nepomirljivi politiÄki protivnici, okrenuli saradnji radi prevazilaženja duboke ekonomske, druÅ¡tvene i politiÄke krize u zemlji. Lider komunista Enrico Berlinguer i predsednik demohrišćana Aldo Moro su bili glavni zagovornici te saradnje. Mnogi radikalni leviÄari taj potez KPI doživljavaju kao izdaju klasne borbe i poÄinju tražiti politiÄke alternative izvan parlamenta.
Ljudi su sve viÅ¡e okretali leÄ‘a klasiÄnoj levici jer je razmiÅ¡ljala u okvirima klasne teorije iz 19. veka i nije bila sposobna reÅ¡avati aktuelne probleme, ali su takoÄ‘e okretali leÄ‘a i novoj levici (Lotta Continua, Autonomia Operaia, Potere Operaio, Il Manifesto, itd.) jer je poÄela da ima sve veće politiÄke apetite, poput ulaska u parlament, a nije viÅ¡e znala koji su stvarni problemi mladih. ÄŒak je dolazilo i do sukoba na manifestacijama nove levice izmeÄ‘u obezbeÄ‘enja i pankera, feministkinja, studenata itd. Tako nastaju italijanski autonomni pokreti.
Mnoge grupe se manje-viÅ¡e nezavisno jedna od druge od kraja 1960-ih istovremeno pojavljuju u viÅ¡e zemalja zapadne (kapitalistiÄke) Evrope: samoredukcija u Italiji, radikalne feministiÄke grupe, kontrakulturne grupacije kao Å¡to su Metropolitenski Indijanci u Italiji, spontisti u NemaÄkoj, provosi u Holandiji; omladinski pokret u Å vajcarskoj i Danskoj i delovi mirovnog i antinuklearnog pokreta, a sve kulminira pojavom grupa koje same sebe nazivaju autonomni. “Autonomija je bio pojam koji je preko noći naÅ¡em revoltu dao ime… Pre smo se nazivali anarhistima, spontistima, komunistima ili smo imali razliÄite individualne koncepcije naÄina življenja. Zatim smo svi bili Autonomenâ€. - ÄŒasopis Radikal br. 123
[уреди] Italijanska autonomia
Ðutonomni žele ukidanje, a ne popravljanje, državnog aparata. Država je za njih generator svih nepravdi u druÅ¡tvu. Krajem 1960-ih u Italiji se javlja samoredukcija (autoreduzione), tj. pokret odbijanja plaćanja raÄuna. Zauzimanjem prostora (kuća, fabrika, fakulteta, javnih povrÅ¡ina) su ispoljavali svoje neslaganje sa koceptom vlasniÅ¡tva, protovili su se Å¡pekulacijama sa nekretninama zbog kojih su mnogi ostajali bez krova nad glavnom i tražili svoje mesto u javnosti. Jedan od glavnih slogana autonomnih pokreta je bio “vogliamo tutto!†(hoćemo sve!). Sukobi sa policijom, mrtvi i masovna hapÅ¡enja su bili svakodnevnica. Sa autonomnim pokretima se javljaju prvi socijalni centri u Italiji, a njihovo nasleÄ‘e se ogleda i danas u mnogim autonomnim pokretima i mestima Å¡irom Italije i Evrope. Jedan od važnijih teoretiÄara pokreta bio je Antonio Negri.
Autonomisti su u Italji tokom 1970-ih polako slabili zbog sve jaÄe državne represije i jaÄanja terorizma Crvenih brigada i drugih oružanih grupa, pa se pokret Å¡iri u NemaÄku, Å vajcarsku, Holandiju i drugde.
[уреди] NemaÄki autonomen
NemaÄki pokret je uÄio od italijanskog i mnogi su nemaÄki aktivisti tih godina bili u Italiji da bi kasnije tu borbu preneli u NemaÄku. Tako nastaju autonomen, nemaÄka varijanta autonomnih pokreta, a iz njih se kasnije razvija crni blok. Glavni oslonci nemaÄkog autonomnog pokreta su bile feministkinje, skvoteri i anti-nuklearni aktivisti. NemaÄka je posle drugog svetskog rata intenzivno razvijala nuklearnu energiju. 1977. je godina masovnih demonstracija protiv atomskih centrala. 1979. je preko 150.000 ljudi protestovalo protiv nuklearne politike SDP i federalne vlade.
Krajem 1981. nemaÄka vlada poÄinje sa legalizovanjem nekih skvotova da bi podelila autonomni pokret i marginalizovala radikalnije elemente. Ali pokret nije oslabljen, već je naprotiv pojaÄan u periodu 1980. i 1981. ne samo zbog brutalnog tretmana skvotera, već ponajviÅ¡e zbog najveće policijske mobilizacije joÅ¡ od Trećeg Rajha, radi napada na nenasilne, sedeće protestante “Slobodne republike Vendlandâ€, kampa sa 5000 anti-nuklearnih aktivista koji su blokirali gradnju deponije nuklearnog otpada u Gorlebenu. ÄŒak i mnogi preÄ‘aÅ¡nji pacifisti su radikalizovani takvim politiÄkim iskustvom.
Kao odgovor na nasilje države radikalni aktivisti razvijaju taktiku crnog bloka (nem: Schwarze Block), protestujući i marÅ¡irajući sa kacigama, ski maskama i uniformnom crnom odećom, a oni najspremniji su nosili i cokule ojaÄane metalom, Å¡tanlge, palice, pendreke i Å¡titove. "Crno je postala boja politiÄkog niÅ¡tavila – povlaÄenje posluÅ¡nosti partijama, vladama i nacijama†(Katsiafikas). 1980-ih godina nemaÄkim gradovima marÅ¡iralo je na hiljade osoba odevenih u crno noseći poruke "Gradi revoluciju, izazivaj moć" ili "Ne odbrojavajte naÅ¡e dane, odbrojavajte svoje". Autonomeni su se tih godina Äesto sukobljavali s rastućim neonacistiÄkim skupinama i policijom koja je iseljavala skvotove.
Da bi spreÄili nastajanje kulta liÄnosti, autonomeni istaknute pojedince pokreta zovu promis (prominentni pojedinci) Å¡to je negativna konotacija i oni Äesto postaju predmet sprdnje. Na demontracijama govornici Äesto govore iz unutraÅ¡njosti kamiona, tako da govornik može izražavati radikalnije stavove, policija i nacisti ih ne mogu kasnije prepoznati, a mediji ne mogu stvoriti “lidera†pokreta.
Tokom 1980-ih, HafenÅ¡trase u Hamburgu je bio žariÅ¡na taÄka meÄ‘unarodnog autonomnog pokreta. Od 1984. do 1990. tu su se održavala godiÅ¡nja okupljanja autonomnih, kojima je prisustvovalo i po 5000 ljudi, na kojima se raspravljalo o skvotiranju, anti-NATO politici, anti-nuklearnoj politici, problemu politiÄkih zatvorenika i meÄ‘unarodnoj solidarnosti.
1995. godine se preko 2000 autonomnih okupilo u Berlinu da bi raspravljali o autonomnom pokretu u 21. veku.
[уреди] Novi autonomni pokreti
Primer novih autonomnih pokreta su zapatisti, potomci Maja indijanaca iz džungli Čjapasa u Meksiku, koji se bore protiv ugnjetavanja koje su trpeli od kada je Kortez ušao u južni Meksiko i za narodnu autonomiju.
[уреди] Antiglobalizam
 |
За више информација погледајте Antiglobalizam. |
Autonomni pokreti su deo, a dobrim delom i inspiracija, tzv. antiglobalistiÄkog pokreta. Prvi znatniji rezultati borbe koju su zapoÄeli joÅ¡ 1980-ih, se javljaju posle protesta protiv STO u Sijetlu decembra 1999. (poznatih kao "bitka za Sijetl"), kada njihov diskurs i njihovi zahtevi ulaze u mejnstrim medije.
