Корисник:Golija/Поразне српске поделе
Из пројекта Википедија
 |
Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Први српски устанак. (Разговор) |
Иако се ишло у старим смеровима, то ипак није било сасвим на стари начин. Прилике су се тако развијале да су Карађорђеви пријатељи могли године 1809. јаче да делују него године 1807. Уместо Јакова водио је војску преко Дрине кнез Сима, опет један од оних који су се обогатили у Београду; ово није штетило много, јер се Јаков, у ствари болујући од једне ране, држао сасвим далеко. Али од велике штете било је присуство обеју фракција у шанчевима недалеко од Алексинца, према Нишу. Петар Добрњац је више пута срећно одбранио ове крајеве; и сад је био тамо са великим делом својих земљака. Без обзира на то, Карађорђе је главну команду тамо, по Младеновој препоруци, поверио Милоју, човеку кога Петар није хтео да слуша и који ни сам чак није умео да обузда мржњу коју је осећао према Петру и његовим присталицама. На несрећу Срба догодило се да је надошли Дунав неко време спречавао Русе да пређу. Утолико јаче бацили су се Турци у јуну 1809. године из Ниша на ове границе на којима су заповедали несложни поглавари.
Најпре су напали на шанац код Каменице који је са три хиљаде људи бранио ресавски кнез Стеван Синђелић, пријатељ Петра Добрњца. Ма како да се кнез јуначки опирао, помоћ му је била потребна, а њу му је Милоје ускратио у несхватљивој заслепљености. Кад су Турци онда најзад преко лешева својих људи прешли ровове и попели се на шанац, кад су надјачали и у борби прса у прса, Стевана је обузело очајање, али он још није клонуо: запалио је барут и дигао у ваздух себе, пријатеље и непријатеље и цео шанац.
Али Турака је било толико да нису осећали своје губитке. Милоје, који се надао да ће заузети Ниш и настанити се тамо, био је сад принуђен да одступи са својих утврђења, да напусти топове и опрему и да бежи у Делиград. Како он није помогао кнезу, Петар Добрњац сад није хтео да помогне њему. Петар се управо вратио са неког обиласка војске кад се све било одиграло; рекао је својим људима: „Спасавајте што можете!" И распустио их.
Ове вести достигле су Карађорђа под тврђавом у Новом Пазару. Опасност у којој се Србија нашла прекинула је свако даље продирање у непријатељску земљу. Карађорђе је хитно наредио кнезу Сими у Босни и Миленку у Крајини и Кључу да пођу са војском на Мораву; он сам напустио је свој положај у Сјеници и опсаду Новог Пазара. Без оклевања, не мислећи чак ни на војводу којега је послао у Црну Гору, кренуо је натраг. Стигао је још на време да упути нешто људи на Ћуприју. Овај град би бар увек значио да се стоји чврсто на десној обали Мораве. Онда је отишао у Делиград.
литература: Леополд Ранке
