Marko Antonije

From Wikipedia

Marko Antonije (lat. Marcus Antonius, rođen oko 83. st. e., umro 30. st. e.) bio je rimski državnik i vojskovođa. Kao jedan od važnih pristalica Julija Cezara obavljao je visoke državne i vojne dužnosti, a nakon atentata na Cezara sklopio je s Gajem Julijem Cezarom Oktavijem i Markom Emilijem Lepidom zvanični savez koji je danas poznat pod imenom "drugi trijumvirat". Trijumvirat se raspao 33. godine st. e., a razmirice između Oktavija i Antonija prerasle su 31. st. e. u građanski rat, koji se završio Antonijevim porazom u bici kod Akcija, a zatim i u samoj Aleksandriji. Antonije je 30. st. e. izvršio samoubistvo zajedno sa svojom ljubavnicom, egipatskom kraljcom Kleopatrom.

[uredi - уреди] Mladost

Antonije je rođen između oko 83. godine st. e. kao najstariji sin Marka Antonija Kritskog (Creticus) i Cezarove rođake Julije Antonije. Otac mu je umro nedugo nakon što su ga Krićani teško porazili 74. godine, tako da je na Juliju Antoniju palo da podiže njihova tri sina: Marka, Lucija i Gaja. Antonijeva majka se ubrzo preudala za Publija Kornelija Lentula Suru, ali je 63. godine ostala i bez drugog supruga pošto je Sura pogubljen kao učesnik u Katilininoj zaveri. Po kasnijoj tradiciji, Marko Antonije je rastao bez roditeljskog autoriteta i vrlo rano se odao različitim porocima poput kockanja i opijanja. Da bi izbegao svoje poverenike, otišao je u Atinu na studije retorike. Tu je stupio u službu namesnika rimske provincije Sirije Aula Gabinija (57–55), sa kojim je učestvovao u ratovima na istoku. Antonije je pratio Gabinija u pohodima u Judeji, gde je podržan jerusalimski prvosveštenik Antipatar (otac Iroda Velikog) protiv legitimne dinastije Hazmoneja, i u Egiptu, gde su rimske trupe omogućile da se na kraljevski presto vrati Ptolemej XII Aulet. Prilikom svog prvog boravka u Egiptu 55. godine, Antonije je posetio Aleksandriju i prvi put video kraljevu kćerku Kleopatru, tada devojčicu od oko 14 godina.

[uredi - уреди] Cezarov pristalica

U Gabinijevim istočnim pohodima Antonije se pokazao kao vrstan komadant konjice i 54. godine se, verovatno po preporuci Gabinija, koji je bio Cezarov pristalica, pridružio Cezarovom štabu tokom galskih ratova. Cezar je u Antoniju stekao odanog sledbenika i poverljivog vojskovođu, iako nije uvek imao samo hvalu za Antonijev karakter. Kao Cezarov štićenik, Antonije je 52. godine postao kvestor i sve do 50. godine je obavljao službu Cezarovog legata (zamenika u vojnim poslovima). Najzad, Antonije je izabran za narodnog tribuna za 49. godinu, na položaj koji je u poslednjem veku Rimske republike donosio velika ovlašćenja. U januaru 49. godine rimski senat je naredio Cezaru da se vrati kao privatno lice u Rim, ali su Antonije i njegov kolega Kvint Kasije zatražili da se isto zatraži i od Pompeja. Nakon toga, oba tribuna su izbačena iz senata i morali su da pobegnu iz Rima prerušeni u robove. Tribuni su otišli Cezaru u Cisalpijsku Galiju (današnja Lombardija) i Cezar je progon narodnih tribuna predstavio kao političko nasilje zbog koga je prešao Rubikon i poveo vojsku na Rim.

U građanskom ratu koji je usledio Antonije je prvo tokom četrdesetodnevnog Cezarovog pohoda u Hispaniji ostao u Italiji kao Cezarov zamenik. Kod Farsale (48. god.), gde je Pompej odlučujuće poražen, Antonije je komandovao levim krilom Cezarove vojske. Nakon toga, Cezar, sada diktator, imenuje Antonija za svog zapovednika konjice (magister equitum), formalno drugog čoveka u državnoj hijerarhiji. Tokom daljih Cezarevih ratova sa pompejevcima, Antonije je ostao po strani sve do 44. godine. Izgleda da se nije pokazao kao dovoljno kompetentan administrator u Italiji 47. godine. Najzad, 44. godine postaje konzul i kolega u Cezarevom petom konzulatu. Iako je od ranije bio upoznat sa različitim planovima koje su rimski optimati kovali protiv Cezara, Antonije je do kraja ostao veran svom zaštitniku. Na Martovske ide (15. mart) 44. godine, Cezar je ubijen od strane pristalica republike. Paradoksalno, Antonijev uspon počinje baš nakon ubistva njegovog zaštitnika.

[uredi - уреди] Cezarovo nasleđe

Zaverenici su ubili Cezara iz idealizma priželjkujući obnovu republike. Bar na rečima nisu želeli i obračun sa Cezarevim pristalicama da ne bi rizikovali novi građanski rat. Međutim, raspoloženje među stanovnicima Rima i u vojsci bilo je drugačije, te kao Cezarovi sledbenici u javnosti u prvi plan izbijaju Antonije, izabrani konzul za 44., i zapovednik konjice Marko Emilije Lepid. Antonije je vešto održao mir i predložio kompromisno rešenje: da se Cezarova dela i zakoni potvrde u senatu, a da se njegovim ubicama ne sudi već da se pošalju daleko van Italije na različite položaje u provincijama. Antonije je zatim dodatno učvrstio svoj položaj tako što je organizovao javni pogreb i čitanje Cezareve oporuke. Nad odrom svog zaštitnika održao je čuveni govor kojim je raspalio osvetoljubivot rimske svetine prema atentatorima na Cezara. Ali, kada se činilo da je Antonije na vrhuncu popularnosti, gotovo iznenada se krajem aprila 44. pojavljuje ozbiljan takmac u pogledu Cezarevog nasleđa: Oktavijan. Oktavijan je bio unuk Cezarove sestre i njegov najbliži muški rođak. Cezar je izgleda imao velike planove za njega i usinio ga je u testamentu. Iz Apolonije (danas Valona u Albaniji), gde je boravio sa Cezarovim legionarima, Oktavijan stiže preko Brundizija u Rim praćen veteranima i već ovenčan oreolom jedinog i pravog Cezarevog naslednika. Između plahovitog Antonija i devetnaestogodišnjeg ali racionalnog Oktavijana dolazi do prvih sukoba: Antonije je utajio Oktavijanovo nasleđe i razdelio ga narodu u cilju podizanja vlastite popularnosti. Antonije i Oktavijan okupljaju privatne vojske, i oni i cezaroubice pokušavaju da se domognu nadzora nad provincijama sa brojnom vojskom i/ili važnim strateškim položajem. Oktavijan kritikuje Antonijevu nedoslednost u odnosu na cezaroubice, a Ciceron, po uzoru na Demostena, izdaje niz Filipika upravljenih protiv Antonija. Krajem 44. godine Antonijev konzulat je pri kraju i on pokušava da obezbedi sebi upravu nad Cisalpijskom Galijom odakle bi lako nadzirao Italiju. Dok sa istoka stižu vesti da je Brut preuzeo komandu nad Makedonijom, a Kasije nad Sirijom, polovinom novembra Antonije kreće da oduzme Cisalpijsku Galiju Decimu Juniju Brutu Albinu, još jednom od urotnika.

Antonijevo odsustvo senat je iskoristio da ga proglasi za državnog neprijatelja i pošalje protiv njega vojsku predvođenu konzulima i mladim Oktavijanom, kome je uprkos godinama i neiskustvu dat propretorski imperij, tj. ovlašćenja bivšeg pretora. Senat je čak Kasiju i Brutu dao komandu nad svim istočnim provincijama. U daljim sukobima, poznatim kao Mutinski rat, oba konzula su poginula, Antonije se povukao ka Narbonskoj Galiji, Decim Brut je ostao utvrđen u Mutini (današnja Modena), dok je Oktavijan sa ukupno osam legija krenuo na Rim i nametnuo se kao konzul za 43. godinu. U Narbonskoj Galiji Antonije i Lepid su sklapili savez i okupili vojsku, a Oktavijan se, svestan da Brut i Kasije raspolažu sa 19 legija, pomirio se sa Antonijem. Zahvaljujući Oktavijanu, Brut i Kasije su proglašeni za javne neprijatelje i ukinuta im je amnestija, koja je pak obezbeđena za Lepida i Antonija. Najavu daljeg približavanja cezarovaca glavom je platio Decim Brut, koji je ubijen u pokušaju da pobegne iz Mutine.

[uredi - уреди] Drugi trijumvirat

Najzad, Antonije, Oktavijan i Lepid sklapaju Drugi trijumvirat na osnovu međusobnog sporazuma postignutog u Bononiji (današnja Bolonja). Za razliku od prvog, drugi trijumvirat je bio javni sporazum između tri moćnika koji je potvrdila narodna skupština 27. novembra 43. godine (lex Titia). "Trijumviri za uređenje države" (tres viri rei publicae constituendae) dobili su ovlašćenja na pet godina sa ciljem da okončaju građanski rat. Njihov dogovor je određivao nove magistrate, kao i spiskove nepodobnih koje je trebalo pogubiti ili prognati i oduzeti im imovinu. Ove proskripcije pokazale su se naročito surovim, stadalo je tri stotine senatora (među kojima i Ciceron) i preko dve hiljade pripadnika viteškog staleža, a trijumviri su postigli glavni cilj – prikupili su dovoljno sredstava za budući obračun sa cezaroubicama i zbrinjavanje isluženih vojnika. Proskripcije su naterale veliki broj uglednih i bogatih ljudi da se sklone na Siciliju, koju je u to vreme držao Sekst Pompej, Pompejev mlađi sin i vešt pirat.

I pored velikih teškoća, Oktavijan i Antonije su uspeli da prebace svoje trupe preko Jadrana na Balkan u jesen 42. godine. Oktavijan se tokom daljih priprema razboleo, tako da je Antonije preuzeo na sebe veći deo poslova vojskovođe. Antonije je sa glavninom vojske otišao u Amfipol, koji je njegova prethodnica već utvrdila. Vojska cezarovaca bila je smeštena u močvarnom kraju u okolini Filipa i nije mogla računati na skori dovoz namernica, tako da je Antonije pokušao da protivničkoj strani što pre nametne otvorenu bitku. Najzad mu je to uspelo i u prvom sukobu uspeo je da potisne Kasijevu vojsku i zauzme njihov tabor. Iako je ishod bitke bio u stvari neodlučan, pošto je Brut porazio levo krilo cezarovaca, razočarani je Kasije izvršio samoubistvo. Međutim, bitka kod Filipa je u stvari rešena u drugom sukobu na koji su Bruta naterali njegovi nestrpljivi vojnici tri nedelje kasnije. Ovoga puta Oktavijanove legije su odnele prevagu, a Antonije je u opštem rasulu uspešno zauzeo neprijateljske logore i poslao konjicu da goni ostatke neprijateljske vojske. Brut se sklonio sa pratnjom u okolna brda, ali je i on uskoro život okončao samoubistvom.

Posle Filipa Antonijeva vojnička slava bila je na vrhuncu. Pobedničke vojskovođe su između sebe razdelili provincije i preostalu vojsku na račun navodno nelojalnog Lepida. Većina legija je otpuštena, ali su trijumviri zadržali 11 legija. Oktavijan je sa pet legija i 4.000 konjanika otišao u Italiju sa teškim zadatkom da obezbedi dovoljno zemljišnih poseda za zbrinjavanje oko 100.000 vojnih veterana. Antoniju je ostavljena nešto veća vojska od šest legija i deset hiljada konjanika, te se on uputio na istok, gde je od bogatih helenističkih gradova trebalo da iznudi dovoljno novca koji bi bio podeljen otpuštenim vojnicima. Od zapadnih provincija zadržao je pod svojom kontrolom samo Galiju. Pokazaće se da je, po mnogo čemu, Antonijev izbor bio pogrešan.

[uredi - уреди] Antonije i Kleopatra

Antonije je zatim u Pergamu okupio provincijalce i naložio im da porez koji je dugovan rimskoj državi za prethodnih deset godina isplate u roku od dve. Zatim je nastavio dalje na istok rešavajući sporove između gradova i pomažući onim rimskim klijentima koje je Kasijeva vladavina oštetila (npr. Rodosu). Najzad, u Tarsu je sreo egipatsku kraljicu Kleopatru koja je izašla pred njega kako bi se opravdala za svoje neučestvovanje u ratu protiv cezaroubica. Antički izvori podvlače da je Antonije bio zanet Kleopatrinom razboritošću i lepotom i da je ubrzo postao njen ljubavnik i oruđe u borbi za vlast. Po njegovom naređenju Kleopatrina sestra i rivalka Arsinoja je ubijena u Miletu, a uklonjeno je još nekoliko kraljičinih neprijatelja. Već zimu 41/40. godine Antonije je proveo u Aleksandriji, ali je početkom 40. morao da se vrati na zapad. Kleopatru neće videti naredne četiri godine, kao ni blizance koje mu je rodila: Aleksandra Helija i Kleopatru Selenu.

Oktavijan se u međuvremenu vratio u Italiju, poslao Lepida u Afriku i prionuo na posao podele zemlje veteranima. Zadak je bio vrlo težak, pošto je trebalo raseliti stanovnike sa zemlje 16 srednjeitalskih gradova koji su obećani veteranima, ali je Oktavijanu obezbedio popularnost kod veterana i vojnika, popularnost koja je bila presudna u osvajanju apsolutne vlasti. U ovu podelu umešali su se Antonijeva supruga Fulvija i njegov brat Lucije, konzul iz 42. godine, pokušavajući da obezbede prednost Antonijevim vojnicima i učvrste njegovu popularnost u Italiji. Razmirice između Lucija Antonija i Oktavijana su prerasle u sukob poznat kao Peruzinski rat, koji je najavio novi sporazum između trijumvira.

Nakon pada Peruzije, Oktavijan je oprostio Luciju, a Fulviji je dozvoljeno da ode iz Italije u Atinu, gde se sastala sa svojim suprugom početkom 40. godine. Antonije se zatim iskrcao u Brundiziju i za trenutak je zavladala opasnost novog građanskog rata u Italiji. Ipak, nezadovoljni vojnici apelovali su na svoje vojskovođe, pa su Antonije i Oktavijan sklopili sporazujm u Brindiziju, po kojem su Oktavijanu pripale provincije zapadno od grada Skodre (današnjeg Skadra), a Antoniju sve istočno od tog grada. Pored toga, potvrđeno je da obe strane mogu regrutovati vojsku u Italiji. Pošto je Fulvija u to vreme preminula, Antonije je oženio Oktavijanovu sestru Oktaviju Mlađu. Njegova želja bila je da se na istoku osveti za poraz trijumvira Krasa i pokrene veliki pohod protiv Parćana. Parćani su upravo 40. godine, koristeći se Antonijevim odsustvom, opustošili rimsku Siriju, ali je naredne godine Ventidije Bas uspeo da ih trajnije potisne. U međuvremenu, Antonije je boravio u Atini sa svojom novom suprugom očekujući da mu Oktavijan omogući regrutaciju i dolazak novih legija. Navodno, sada se prepustio porodičnom životu i u odelu privatnog lica je obilazio javne priredbe i filozofske škole. Kratkotrajnu idilu u Antonijevom životu uvećalo je i rođenje ćerkice Antonije Starije 39. godine. Kako je Oktavijan neuspešno zaratio na gospodara Sicilije, Seksta Pompeja, Antonije se sa svojim šurakom sastao u Tarentu 37. godine. Ovoga puta Oktavijan je prepustio Antoniju dve legije, a zauzvrat je dobio sto dvadeset brodova. Vlast trijumvira, koja je bila na izmaku, sada je, shodno dogovoru, ali bez legitimne skupštinske procedure, produžena na još pet godina. Oktavija je ostala u Italiji, a Antonije, u skladu sa starim ambicijama, otišao je ponovo na istok.

Novac iskovan u čast venčanja Antonija i Oktavije Mlađe. Mladoženja je prikazan na aversu, nevesta na reversu novčića.

[uredi - уреди] Od Tarenta do Akcija

Početkom 36. godine Oktavija je Antoniju rodila još jednu kćerku, Antoniju Mlađu. Antonije se u međuvremenu vratio Kleopatri, sa kojom je svečano proslavio sklapanje braka verovatno po egipatskim ili makedonskim zakonima, ali potpuno u suprotnosti sa rimskim običajima i sporazumu sa Oktavijanom. Krajem 36. Kleopatra mu je rodila još jedno dete, sina po imenu Ptolemej Filadelf.

Pre pohoda na Parćane, Antonije je reorganizovao klijentelske kraljevine na Istoku. Između ostalih, postavio je Iroda Velikog za kralja Judeje. U proleće 36. Antonije je poveo vojsku od 60.000 legionara i pomoćnih odreda preko Armenije na Parćane. Tokom pohoda rimska vojska je ostala bez opsadnih sprava i Antonijeva opsada Fraaspe u Mediji se završila neuspešno. Najzad, usledilo je teško povlačenje usred zime i Antonije je izgubio trećinu vojske i, što se za Rimljane smatralo velikom sramotom, nekoliko legijskih stegova. I Oktavija i Kleopatra su pripremile rezerve hrane i odeće za postradale vojnike, ali je Antonije prihvatio samo Kleopatrine darove. Svoj neuspeh Antonije je pripisao izdaji armenskog kralja Artavazda, tako da je 34. osvojio Armeniju, pretvorio je u rimsku provinciju i pogubio verolomnog kralja. U jesen 34, po povratku iz Jermenije, Antonije je još jednom uzburkao javno mnenje u Rimu pošto je u Aleksandriji proslavio trijumf. U toku proslave poput helenističkog monarha sedeo je na zlatnom tronu pored Kleopatre koja je bila obučena kao Izida. Pred okupljenom masom je proglasio Cezariona (Ptolemeja Cezara) za legitimnog potomka Julija Cezara, indirektno podsećajući na to da je Oktavijan samo posvojeni sin. Najzad, pravdajući se svojim trijumvirskim ovlašćenjima, Antonije je razdelio istočne oblasti i rimske provincije svojoj i Kleopatrinoj deci: Aleksandru Heliju Armeniju, Partiju i Mediju, Ptolemeju Filadelfu Siriju i Kilikiju, a Kleopatri Seleni Kirenaiku i Libiju.

Oktavijan je, za razliku od Antonija, tih godina zabeležio samo uspehe. Porazio je Seksta Pompeja i naterao Lepida da se povuče sa položaja trijumvira. Čitava 33. godina prošla je u međusobnom optuživanju dvojice moćnika, a krajem godine trijumviratska ovlašćenja su istekla. Oktavijan je ipak stekao odlučujuću prevlast u Italiji, iako bez pravnog osnova, i obezbedio je sebi konzulat za 31. godinu. Konzuli za 32. godinu bili su Antonijeve pristalice, ali oni nisu mogli ništa da učine i zajedno sa oko tri stotine senatora su napustili Rim i otišli na istok. Antonije je pak poslao pismo u kome je objavio razvod od Oktavije. Njen brat je tada povukao nelegitimni, ali uspešan potez: Antonijev testament je uzet iz Vestinog hrama i pročitan u senatu. Tako je postalo opštepoznato da je vlastitoj deci podelio delove teritorije rimske države. Pored toga, njegova poslednja volja bila je da ga sahrane u Aleksandriji pored Kleopatre. Oktavijanova propaganda uspešno ga je predstavila kao posrnulog Rimljanina, sada pravog Orijentalca, vernog samo svojim strastima i stranoj kraljici umesto časne rimske matrone Oktavije. Kada se pronela glasina da će Antonije prestonicu preseliti u Aleksandriju, predstavnici italskih gradova su pohrlili Oktavijanu tražeći od njega da ih primi pod svoj zaštitu.

Kao zaštitnik Italije i zapadnih provincija, Oktavijan je uskratio Antoniju konzulat za 31. godinu i proglasio pravedni rat protiv Kleopatre. Sa druge strane, Antonije je imao uza sebe konzule i brojne senatore, ali u njegovom taboru nije bilo sloge ni zajedničke ideje, a Kleopatrino prisustvo je išlo u prilog propagandi protivničke strane. Antonije je svoj štab utvrdio u Patri, a flotu i glavninu vojske je razmestio u Ambrakijskom zalivu. Zapovednik Oktavijanove flote Marko Vipsanije Agripa ipak je uspeo da zauzme nekoliko gradova u Grčkoj, uključujući Patru, da omogući iskrcavanje legionara i preseče Antonijevo snabdevanje. Antonije je razmatrao mogućnost da se povuče na sever i organizuje kopnenu bitku u Makedoniji, ali je, navodno na Kleopatrin predlog, prihvatio pomorsku bitku kod rta Akcija 2. septembra 31. godine. Međutim, Kleopatrini brodovi su krenuli u povlačenje, a Antonije je krenuo za njom napuštajući bojno polje. Oktavijanu je ubrzo prišao deo flote, a nedelju dana posle bitke i legije koje Antonije nije ni stigao da upotrebi. U leto 30. godine usledio je konačni udarac: Oktavijan je zauzeo Aleksandriju, a Antonije, do koga je dospela lažna vest o Kleopatrinoj smrti, izvršio je samoubistvo. Pošto je postalo jasno da Oktavijan neće dozvoliti njenoj deci da naslede vlast u Egiptu, samoubistvo je izvršila i Kleopatra. Oktavijan je Egipat pretvorio u rimsku provinciju posebnog ranga.

[uredi - уреди] Epilog

Nakon što je zauzeo Egipat, Oktavijan je uklonio Cezariona i Antonijevog starijeg sina iz braka sa Fulvijom, Marka Antonija Antila. Drugi Fulvijin sin, Jul Antonije, kao i troje Antonijeve i Kleopatrine dece Oktavijan je poveo sa sobom u Rim. Kleopatrina i Antonijeva deca su vođena u povorci uglednih zarobljenika tokom Oktavijanovog trijumfa, ali su zatim poverena na brigu Oktaviji. Oktavijan je pažljivo pripremao svoje dinastičke računice. Antonijevo potomstvo u svakom slučaju trebalo je da posluži interesima Oktavijanove politike. Kleopatra (VIII) Selena je udata za romanizovanog kralja Mauretanije Jubu II 26. godine i nakon toga se njena braća više ne pominju među živima. Kako je došlo do njihovog uklanjanja ostaje nepoznanica. Moguće je da je tome doprineo Irod Veliki, kralj Judeje, prilikom posete Rimu 26. godine. Što se Kleopatre tiče, ona je bila energična supruga i savetnik blagog Jube i rodila mu je troje dece. Umrla je 6. godine naše ere.

Jul Antonije je uključen u Avgustovu politiku tako što je 21. godine oženjen sa Klodijom Marcelom, Avgustovom sestričinom. Međutim, kasnije se pročuo kao ljubavnik careve jedine ćerke Julije. Avgust je proterao Juliju i njene ljubavnike. Julu je suđeno za izdaju i nateran je na samoubistvo. U braku sa Klodijom imao je samo jednog sina, Lucija.

Najdublji trag u rimskoj istoriji među Antonijevim potomcima ostavile su njegove dve kćerke iz braka sa Oktavijom. Antonija Starija je udata 26. ili 25. godine za konzula Lucija Domicija Ahenobarba i postala je baka dvoje kasnije zloglasnih unučića: carice Valerije Mesaline i cara Nerona. Antoniju Mlađu Avgust je udao za svog posinka slavnog vojskovođu Druza Starijeg. U njihovom braku rodili su se takođe veliki vojskovođa Germanik i budući car Klaudije. Preko Germanika, Antonija je bila baka cara Kaligule.

Marko Antonije je nesumnjivo bio dobar vojskovođa i darovit političar. Njegovu karijeru i lične karakteristike ipak su zamaglili istoričari iz vremena carstva poput Plutarha ili Apijana iz Aleksandrije, koji su usvojili predstavu Antonija kakvu je stvorila Avgustova propaganda. Ukratko, Antonije je zapamćen kao suviše slab na zemaljska zadovoljstva poput žena, kocke, vina, laskanja. Kasnije će ga ove osobine učiniti romantičnim i tragičnim antijunakom. Najpoznatija predstava Antonija u književnost je svakako Šekspirova tragedija Antonije i Kleopatra.

[uredi - уреди] Vanjski link

	Značajni stari Egipćani
Vladari starog carstva: Narmer | Menes | Džoser | Sneferu | Khufu | Khafra | Menkaura | Pepi II
Vladari srednjeg carstva: Mentuhotep II | Mentuhotep IV | Senusret III | Amenemhat III | Sobekneferu
Vladari novog carstva: Hatšepsuta | Tutmos III | Amenhotep III | Akhenaton | Tutankamon | Ramzes I | Ramzes II
Ostali vladari: Psametikus I | Šošenk I | Piankhi (Pije) | Taharka | Ptolemi I | Kleopatra VII
Supruzi i supruge vladara: Tetišeri | Ahmos-Nefertari | Ahmos | Tije | Nefertiti | Ankesenpaten | Nefertari | Marko Antonije
Dvorski zvaničnici: Imhotep | Veni | Ahmos, sin Ebane | Ineni | Senemut | Ija | Maja | Juni | Maneto | Potinus

• Medijski sadržaji Marcus Antonius na Wikicommonsu.