Алија Изетбеговић

Из пројекта Википедија

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Алија Изетбеговић
Алија Изетбеговић, бивши председник Босне и Херцеговине
рођен:	8. август, 1925. Босански Шамац, Краљевина СХС
преминуo:	19. октобар, 2003. Сарајево, Босна и Херцеговина

Алија Изетбеговић (Босански Шамац, 8. август 1925. - Сарајево, 19. октобар 2003), председник Босне и Херцеговине, оснивач и први председник Странке демократске акције

[уреди] Биографија

Након досељења породице у Сарајево, током 30-их похађао је гимназију, а у доба Другог светског рата био је активан у муслиманским хуманитарним удружењима. После завршетка рата постаје члан панисламистичке организације Млади муслимани, због чега 1946. бива осуђен на три године робије. По одслужењу казне студира и дипломира право 1956. године, након чега се запошљава у фабрици "Босна" у којој ће провести скоро тридесет година.

[уреди] Политичка и списатељска делатност

Изетбеговић се политички до краја профилирао крајем 60-их и почетком 70-их, када је написао политичко-верски програм Исламска декларација (1970.), у којем се залаже за државни систем утемељен на принципима сунитског ислама. Есенцијално, радило се о теократском пројекту који се залаже не само за ревитализацију исламских начела у друштвима у којима живе муслимани, него и за правни поредак и политичку власт базирану на шеријатском правном систем (сама Босна и Херцеговина није споменута у "Исламској декларацији"). Тај је текст видљиво панисламистички по свому виђењу: Изетбеговићева је утопија прокламација муслиманске власти и одбијање како тоталитарно комунистичког, тако и секуларно-демократског западног друштвеног и политичког модела. Иако није фундаменталистички радикалан у својој реторици, нити догматски ортодоксан као вехабијски покрет крајње противзападне провенијенције, јасно је да је Изетбеговићев спис политички програм на црти исламских утопијских нацрта који су настајали од друге половине 19. века као реакција на притисак запада и изазове модернизације.

Године 1980. објављује своје најважније дело, «Ислам између истока и запада». Та се књига може окарактерисати као историјско-филозофско разматрање положаја исламске цивилизације, посебно у контексту секуларизације и смеше науке, технологије и политичке демократије која је препородила запад, потиснувши хришћански идентитет у други план- процес за који је аутор исправно претпоставио да ће корозивно деловати и на верски састав земаља с већинским муслиманским становништвом. Изетбеговићева је позиција истовремено конзервативна и протусловна: залаже се за очување специфично исламских обележја друштва, но, остаје нејасно јесу ли те карактеристике спојиве с универзалним начелима политичке демократије коју није директно осудио. У 1983. Алија Изетбеговић је осуђен на политичком процесу у Сарајеву (заједно с још неколицином истомишљеника) због «муслиманског национализма» и «непријатељске пропаганде» на 14 година затвора. Радило се о типично комунистичком монтираном процесу због деликта мишљења: Изетбеговић није био уплетен ни у какве субверзивне делатности, нити је пропагирао насиље. Једино тачно у пресуди је сама имплицитна каракеризација Изетбеговићева убеђења као панисламистичког и теократског. Након издржанога дела казне у затвору у Зеници, 1988. је, у клими либерализације распадајућег комунизма, амнестиран.

[уреди] Оснивање СДА, сувереност Босне и Херцеговине и рат

Године 1989. Изетбеговић оснива Странку демократске акције, националну политичку странку Муслимана, садашњих Бошњака. На првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини након више од пола века, СДА добија 33% мандата у новом парламенту као појединачно најјача странка у БиХ. Иако је Фикрет Абдић, харизматични политичар из западне Босне, добио више гласова на изборима за председништво од Изетбеговића, услед више национално-политичких аранжмана Алија Изетбеговић постаје муслимански члан босанско-херцеговачког председништва и његов председник.

Политички договор између српских, хрватских и муслиманских партија и политичара почео се растакати у клими растуће националне поларизације. Изетбеговић је избегавао осуду српске политике, стварајући привид еквидистанце ("То није наш рат"). Мотив за такво понашање је вероватно лежао у страху од проширења рата на целу Босну и Херцеговину и свести о могућем страдању цивилног становништва због чега је наставио да инсистира на дипломатском решењу уз помоћ међународне заједнице. Заступао је став да Босна и Херцеговина не треба да остане у окрњеној Југославији, већ да има исто право на самоопредељење као и све њене бивше републике. У марту 1992. Босна и Херцеговина проглашава независност и самосталност, што су признале САД и земље Европске Уније у травњу 1992. Након пропасти Лисабонског договора, под патронатом португалског дипломата Хозе Кутиљера, који је предвиђао преуређење БиХ на принципима националне кантонизације (хрватска, српска и муслиманска страна су потписале договор, но Изетбеговић је повукао свој потпис после два месеца), отпочео је рат на целом подручју Босне и Херцеговине.

Политички програм СДА предвођене Изетбеговићем је била унитарна ("јединствена") Босна и Херцеговина без унутрашњег устројства које би се темељило на националном начелу. Та је политика, коју су Срби и Хрвати перципирали као покушај муслиманске доминације преко централизиране БиХ у којој су Муслимани имали релативну већину изазвала аверзију код хрватског и српског становништва. Хрватска страна страховала је од оснажења централне моћи која их је подсећала на србијански централизам из доба Краљевине Југославије, док је српско становништво страховало од могућег обнављања масовних злочина који су над њим почињени у Босни, током Другог светског рата, од стране муслиманских и хрватских припадника СС-а и Усташа. Пораст тензија између три највећа босанска народа као и велики низ појединачних инцидената букнули су у свеопшти грађански рат на територији Босне и Херцеговине. Српска и Хрватска страна, чије су земље матице биле против унитарне Босне биле су активно помагане, војно и материјално од стране Србије и Хрватске. Босна и Херцеговина као друга муслиманска држава на Балкану, после Турске, и њен председник Алија Изетбеговић, потражили су помоћ међу богатим блискоисточним муслиманским државама.

Сам ток рата у Босни и Херцеговини довео је прилагођавања Изетбеговићеве политике реалностима на терену, па је након више неуспелих примирја, у америчком граду Дејтону 1995. склопљен споразум између Изетбеговића као представника Бошњака (године 1993. муслимански народ је службено промијенио име у бошњачки), Милошевића који је представљао Србе из БиХ, те Туђмана као представника босанско-херцеговачких Хрвата.

[уреди] Послератно раздобље

После Дејтонског споразума Алија Изетбеговић остаје активан као председник СДА и копредседник бошњачко-хрватске Федерације БиХ, но права власт је, по споразуму, прешла у руке високога представника «међународне заједнице» (есенцијално, САД и ЕУ). Због погоршања здравља Изетбеговић се повлачи из политике 2000. године, но задржава пресудан утицај на обликовање бошњачке политике. Године 2003. Изетбеговић је преминио од компликација узрокованих погоршањем срчане болести. Његовој сахрани присуствовало је преко 150.000 људи као и бројне дипломатске делегације из Француске, Сједињених Држава, Грчке, Аустрије, Турске, Македоније, Хрватске, Словеније, Ирана и Пакистана. Сахрана је протекла у сенци информације да је хашко тужитељство разматрало могућност подизање оптужнице против њега због ратних злочина које су починили исламски муџахедини против хрватског и српског народа и заробљених војника.

[уреди] Оптужница против Алије Изетбеговића Међународном кривичном суду у Хагу

Оригинална оптужница која је подигнута 16. децембар. 1996. год. враћена је из Трибунала у Хагу уз образложење главног тужиоца Луиз Арбур да не садржи довољно доказа за сумње да је Алија Изетбеговић починио тешко кршење међународног хуманитарног права. Бироу Владе Републике Српске за односе с Међународним кривичним судом у Хагу Републичко јавно тужилаштво доставило је 2. новембар. 2001. год. проширену отужницу против Алије Изетбеговића, који је у вријеме рата у БиХ обављао функцију предсједника Предсједништва БиХ. Биро Владе Републике Српске за односе с Међународнм кривичним судом у Хагу прослиједило је 8. новембар. 2001. год. проширену оптужницу против Алије Изетбеговића Међународном кривичном суду у Хагу. Оптужница терети Алију Изетбеговића за геноцид, ратне злочине над цивилним становништвом и заробљеницима и уништавање културних и историјских споменика. Уз оптужницу Трибуналу у Хагу достављени су докази: 300 кривичних пријава, 350 изјава свједока саслушаних пред судовима Републике Српске, 1000 изјава датих органима унутрашњих послова Републике Српске, 16 видео и 9 аудио записа, 800 свједочења цивила - инвалида страдалих од граната или снајпера и други доказни материјал.

8. новембар. 2001 год. у Бироу Владе Републике Српске за односе с Међународним кривичним судом за ратне злочине у Хагу одржана је конференција за новинаре, коју су поводом достављања проширене оптужнице против Алије Изетбеговића Међународном кривичном суду у Хагу одржали премијер Републике Српске Младен Иванић, министар правде Владе Републике Серпске Биљана Марић, савјетник премијера Републике Серпске за односе с Трибуналом Синиша Ђорђевић и јавни тужилац Републике Српске Војислав Димитријевић. Образлажући оптужницу, јавни тужилац Републике Српске Војислав Димитријевић је рекао да су геноцид, ратни злочини над цивилима и заробљеницима и разарање културних и историјских споменика за које се Алија Изетбеговић терети извршени у периоду од 1. мај. 1992. до 14. децембар. 1995. год. када је Алија Изетбеговић био предсједник Предсједништва БиХ. "Осим што је био предсједник предсједништва Алија Изетбеговић је од "зелених беретки" и других паравојних формација и муџахедина организовао муслиманска Армију БиХ и имао реалну власт над својим јединицама" рекао је јавни тужилац Републике Српске Војислав Димитријевић. Алији Изетбеговићу се на терет стављају зличини које је починила муслиманску Армија БиХ која је, у градовима и насељима које је контролисала вршила систематско убијање, злостављање и тјерање цивила на присилни рад, у чему су предњачили добровољци из Авганистана, Судана, Алжира и Египта. Јединице муслиманске Армије БиХ поступале су супротно женевским конвенцијама из 1949. год., у чему је предњачила Седма муслиманска брдска бригада Терећег корпуса муслиманске Армије БиХ, састављена искључиво од муџахедина. Почасни командант те бригаде био је Алија Изетбеговић. На територији под контролом муслиманске Армије БиХ, на око 400 локација били су организовани логори за цивилно становништво. Само на подручју Сарајева било их је 80. Најпознатији логори су били Силос, Централни затвор, Мусала, Касарна "Виктор Бубањ", Челебићи. Оптужница терети Алију Изетбеговића и за систематско уништавање објеката Српске православне цркве. "Током рата јединице Армије БиХ порушиле су око 200 таквих објеката, што се неможе оправдати ратним дејствима". "Ово је оптужница против једног човјека, а не против народа. Оптужен је човјек који је током рата у БиХ обављао значајну функцију, знао за злочине, а није учинио ништа да се они спријече" рекао је Премијер Републике Српске Младен Иванић.