Бадњак
Из пројекта Википедија
Бадњак је дрво (млади храст или цер) које се за Бадњи дан посече и спаљује у огњишту дома.
Садржај |
[уреди] Бадњак у Срба
Бадњак се сече пре изласка сунца. Домаћин са синовима или унуцима (обавезно неко млад) иде у шуму да сече бадњак. Скоро увек је у питању млади храст или цер (веома ретко, ако је такав предео, јела или бор). Бира се младо и право стабло, величине толике да га домаћин на рамену може донети кући. Пре него што га посече, домаћин му се обраћа "Добро јутро бадњаче и честит ти Божић". Он представља живу особу и домаћин му се тако и обраћа. У неким крајевима домаћин прво приноси дарове бадњаку, вино или мед, па потом приступа сечи. Први удар секиром је са истока. Бадњак треба исећи из три пута. Понегде се трећи ударац задаје са запада да би бадњак пао ка истоку и дочекује се на раме. Негде се пак пушта да падне непресечен у потпуности. Тада се ломљењем, увртањем и сукањем одвоји од корена а тај ломљени део се зове брада. Ивер који излеће од бадњака има посебно значење. Понегде покушавају да га хватају у ваздуху док излеће. Ивер се користи у многе сврхе. Понегде га стављају међу карлице "да би кајмак био дебео као ивер" или међу кошнице да буду заштићене од зла или у воду коју потом сматрају лековитом.
Бадњак преко дана стоји напољу (понегде га облаче у кошуље), а увече, пред вечеру, уноси се у кућу уз ритуал. Када га домаћин уноси у кућу, заједно са сламом, домаћица га посипа житом, а домаћин га ставља уз огњиште.
Бадњак се прво целива и маже медом. Потом се пали и приступа се "џарању". То је обичај чачкања и распаљивања пламена који је код храста карактеристичан по искрама које искачу из пламена.
Када се за бадњак иде организовано, испред села, тада се прангијама и пушкама огласи одлазак у шуму, изабере у шуми храст који се претходно освешта и залије вином и медом. Поред чеза или кочија момци јашу неоседлане коње и чине велику веселу поворку која гласно објављује свој одлазак по бадњак.
[уреди] Хришћанска симболика бадњака
Бадњак симболише храст који су пастири донели у витлејемску пећину где је рођен Исус и које је праведни Јосиф заложио да угреје хладну пећину. Варнице које су полетеле у небо су најавиле посебан догађај. Такође, бадњак је најава Часног крста Христовог.
[уреди] Паганска симболика бадњака
Према Чајкановићу бадњак представља божанство своје врсте које се спаљује да би поново оживело. Према Дробњаковићу, он је битан моменат што се при Бадњој вечери призивају "домаћи покојници" што говори о вези са култом покојника. Поготово што је трпеза посна, служи се на слами и не поспрема се три дана већ само додаје. Други пак наглашавају посебну улогу бадњака као неке врсте заштитника огњишта.
У сваком случају, бадњак је повезан са сунчевим циклусом и представља део поштовања сунца. Спаљивањем храста (светог дрвета) се из ватре рађало ново сунце и зато је прослављано у кругу огњишта.
[уреди] Бадњак код других народа
Иако се мисли да је култ бадњака аутентично српски, он је раширен свуда по Европи. Више аутора тврди да је познато да су Келти палили храст као део култа чекања следећег лета. Од њих је то остало присутно дуго на британским острвима а познато је међу многим европским народима.
Срби и Русини ложе бадњак. Руси и Бугари ложе јелку, а некада су ложили храст (Бугари су га звали бдник). У Војводини још и Буњевци уносе бадњак у кућу.
Французи као бадњак ложе трешњино дрво, а Белгијанци имају бадњак у облику стилизованог колача преливеног кремом.
[уреди] Мишљења о пореклу
Руски научник Тапоров тврди да је део истога митолошког низа старогрчки Питон, древноиндијски Ахи Будхна и српски бадњак. Бадњак у овом низу представља борбу против уништења јер је грозоморни Питон (подземље, мрак) претио да уништи читав свет док га није Аполон (Сунце) уништио. У индијском спеву "Ргведи" се спомиње Ахи Будхна (змија дубине) где је ведско "ахи" у вези са старогрчким "ехис" - змија и старословенским "ож" - аждаја. Ведско "будхн" има парњака у старогерманском "бодам", немачком "боден", а код старих словена реч "дубхн" означава исто - дубину.
Према овом тумачењу корен бадњака је у доњем, мрачном свету, а спаљивањем се призива и припомаже Сунцу да победи свог вечног непријатеља - мрак.
