Војводство Србија и Тамишки Банат

Из пројекта Википедија

Титуле аустријског цара. Поред осталих титула, Фрања Јосиф I је такође имао титулу Велики војвода Војводства Србије (Grosswojwod der Wojwodschaft Serbien)

Војводство Србија и Тамишки Банат, историјски назив за Војводину (1849-1860). Аустријски цар Фрањо Јосип I (Franz Joseph I) је носио титулу Велики војвода Војводства Србије (Grosswojwod der Wojwodschaft Serbien). Чак и пошто је Војводство Србија укинуто (1860. године), Фрања Јосиф I је задржао ову титулу, а исту је носио и његов наследник, цар Карло I, све до 1918. године, када се хабсбуршко царство распало.

Патентом од 18. новембра 1849. године, цар је формирао Војводство Србију и Тамишки Банат од делова Срема (румски и илочки срез), Бачке и Баната, у којима су Срби били у већини, али јој је прикључио и источни Банат са румунском већином, тако да је њен етнички састав био веома сложен.

Етнички састав покрајине је био следећи:

• Срби, Буњевци, Шокци и Хрвати = 386.906
  • Срби = 321.110
  • Буњевци и Шокци = 62.936
  • Хрвати = 2.860
• Румуни = 347.459
• Немци = 335.080
• Мађари = 221.845
• Русини = 39.914
• Словаци = 25.607
• Бугари = 22.780
• Јевреји = 15.507
• Роми = 11.440
• Чеси = 7.530
• Грци и Цинцари = 2.820

Службени језици покрајине били су немачки и илирски (српски), а већина грађанских и војних заповедника били су Немци, иако су у администрацији покрајине у већем броју били заступљени и Срби.

Северна и јужна Србија 1849. године

Покрајина се административно делила на два округа. Титулу великиког војводе Војводства Србије узео је сам Цар, а војводство је било потчињено директно Бечу. Као свог намесника Цар/Војвода поставља подвојводу. Војводство је служило за узор ономе што су хтели и други народи хабсбуршке монархије који нису имали своје одвојене територије (на пример Словаци).

31. децембра 1849. године, од Варадинског пука, Шајкашког батаљона и 3. банатског пука сачињена је Банатско-српска земаљска војничка команда са седиштем у Темишвару и под командом подвојводе.

Срби су били незадовољни оваквим Војводством, а нарочито су били погођени патријарх и конзервативни кругови заједно са својом политиком ослонца на Беч, те је њихов углед нагло опадао. На делу је била германизација, полицијска присмотра, свуда се налазила војска, било је забрањено студирање у Прагу, итд.

У почетку је подвојвода био Мајерхофер, кога 1851. замењује гроф Коронини који контролише и Војводство и некадашњу Војну границу. 1851. године, Војводство је подељено на 5 округа, који су се делили на срезове, а ови на општине. Војводство добија и врховни суд у Темишвару.

Локални органи били су у свему потчињени Министру унутрашњих послова у Бечу. Сви виши чиновници били су Немци или понемчени Чеси. Срби су у администрацији имали више чиновника него раније, али њихово учешће није било онолико колико су желели. Од 1849. године, порез плаћају сви, а постоји и једнакост пред судовима, феудални апарат је замењен грађанско-административним. Започиње индустријализација, а владају начела слободне привреде. Српско грађанство се није најбоље снашло.

Главни листови су:

• 1. «Србски гласник» Данила Медаковића окупља либерално-демократско грађанство, антиклерикалце, али и про-руски оријентисане грађане и обреновићевце.
• 2. «Световид» - конзервативци и клерикалци, карађорђевићевци. Заједничко им је само величање Црне Горе.

Смањује се непријатељство према Мађарима, а повећава према Немцима. Са Румунима су односи и даље лоши због спорења око црквене власти.

За време Кримског рата Срби су живнули због наде за ослобођењем. Када је 1859. године дошло до аустријског пораза у Италији сви су се понадали бољем: сељаци смањењу пореза, грађанство затварању границе према Аустрији, итд. Кнез Михаило се залаже за сарадњу са Мађарима, док једино још Црква остаје за династију. Као акт аустријског попуштања именован је за подвојводу Јосип Шокчевић, а немачки језик је одстрањен из гимназија. Да би повратио свој углед, Рајачић поставља захтеве. Следи реакција централне власти из Беча: нови гувернер је Сен-Кантен, масовна хапшења, забрана тробојки, народних ношњи, итд.

Већ у «Октобарској дипломи» нема нигде ни речи о Војводству и Србима. Да би задовољио претензије Мађара, који су били на ивици да започну нову побуну, Цар је у децембру 1860. укинуо Војводство, на велику радост Мађара и Немаца, а огорчење Срба и Румуна (Светозар Милетић, «На Туцин-дан 1860.»), што доноси још веће разочарање у царску политику. За утеху је цар Србима обећао очување верског, националног и језичког развитка у складу са привилегијама.