Војна Крајина
Из пројекта Википедија
Војна Крајина је било гранично подручје хабсбуршке монархије чија је функција била одбрана од Отоманског царства у средњем веку (Хрватска/Српска крајина) или у 17. и 18. веку. (Славонска крајина и Банатска крајина) до 19. века.
Садржај |
[уреди] Сеобе Срба
Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је максималну помоћ српског народа, који је бунама и учешћем у аустријској, "ришћанској" војсци настојао збацити турско ропство и васкрснути српско царство. А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Те сеобе су се одвијале у неколико праваца.
[уреди] Сеобе у Славонију и Крајину
У току XV до XVIII века трају непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину. Процес је имао устаљену шему: на опустошена имања и напуштену земљу уз турску границу досељавају се Срби из крајева под турском влашћу. Турци досељавају Србе из унутрашњости, да запоседну напуштено подручје с турске стране. Досељени Срби првом приликом напуштају турску крајину и селе се у Аустрију, тј. Славонију и Хрватску, куда их позивају аустријски цареви, обећавајући велике повластице, јер им је потребан поуздан, храбар ратнички народ, који је уз то и домаћински. Тако је на подручју Карловачког генералата и Баније било 1768. године 125.762 српска становника, а у рату 1788–1791. прешло је из Босне у Хрватску 25.000 Срба. На тај начин су формиране српске крајине. То је друго српско домицилно подручје у авнојској Хрватској.
[уреди] Војна крајина
Формирање Војне Крајине почело је у XV веку, најпре као погранично подручје ради одбране од Турака. Експанзијом Турске, подручје Војне Крајине се проширило на Срем, Бачку, Банат и Ердељ (Трансилванију) и добило специјалан статус под директном управом цара, тј. Беча. Зачетак Војне Крајине датира од 1435. године, када је угарски краљ Сигисмунд ојачао границу према Венецији и Босни крајишким, славонским и усорским "таборима". После пада Босне, 1463. године краљ Матија Корвин је образовао одбрамбени бедем против Турака, који је ишао линијом Врбас–Усора–Сребреник–Шабац–Београд, а 1469. оснива посебну војну област – сењску капетанију, у чијој позадини су Гацко–Оточац–Стариград и Новиград на ушћу Зрмање ради одбране од Венеције. Посаду овог низа утврђења чинили су Срби, Хрвати, Румуни, Мађари и нешто Немаца.
Након пораза Хрвата на Крбавском пољу (1493. године) Лика. Крбава, далматински крајеви и приморско залеђе остали су практично без одбране, отворени за пљачку турског башибозука. Ово је изазвало померање хрватског становништва у дубину Мађарске, Аустрије (Бургенланд) и Фурланију. Напуштена подручја насељавају Срби из турског дела Крајине. Да Срби у Војну Крајину долазе као радо виђени и жељени поданици, посебно цењени, најбоље сведочи повеља Фердинанда Првог (1538.):
„...овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује...како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе...Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо...ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју...без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења...Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе..."
Овај подужи цитат је било неопходно навести, како би се јасно видела статусна разлика између Хрвата, који су живели у класичном феудалном систему, углавном као кметови, и Срба у Војној Крајини, који су слободни, одговорни једино цару. Између осталих, и то је један од битних разлога за завист и мржњу коју су хрватски пургери одувек гајили и испољавали према Србима.
Цар Фердинанд Други доноси 1630. године декрет, којим целу Војну Крајину изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску. Низом декрета и закона, од којих су најзначајнији "Војно-граничарска права" (1754) и "Крајишки темељни закон" (1807), регулисана су права, обавезе и поседи крајишника, која су увек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера – али Срби су та права плаћали животима на свим ратиштима где је учествовала Аустрија. Војна Крајина је 1881. године припојена Банској Хрватској и престала да постоји као засебна целина.
