Република Српска Крајина

Из пројекта Википедија

Овај чланак или поглавље не цитира референце или изворе.
Можете помоћи Википедији уносећи одговарајуће цитате.

Овај чланак или његов дио садржи оригинално истраживање или садржај из непровјерених извора. Молимо вас да помогнете Википедији додавањем референци. Види страницу за разговор за детаље.

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Република Српска Крајина

(Застава)

(Грб)

Главни град

Книн

Површина
- Укупно
- % воде

17,028 km²^[1]
n/a

Становништво
- Укупно (1991)

435.595^[1]

Химна

Боже правде

Временска Зона

UTC +1

Република Српска Крајина (РСК, Крајина), је била самопроглашена, међународно непризната република^[1], која је постојала између 1991. и 1995. године^[2] и коју су већински настањивали Срби. Основана је на територији Републике Хрватске^[1], која је у то време такође била самопроглашена и међународно непризната република.

Главни град РСК био је Книн (12.000), а остали већи градови били су: Вуковар (33.000) и Петриња (19.000). Према незваничним процјенама РСК је средином 1993. године, имала 435.595 становника и површину од 17.028 квадратних километара. Од укупног становништва, 91% чинили су Срби, 7% Хрвати и 2% остали^[1].

РСК се незванично граничила са Хрватском, СР Југославијом (тачније Србијом), Мађарском, Босном и Херцеговином (односно са Републиком Српском и Федерацијом Босне и Херцеговине.

Највећи део Републике Српске Крајине Хрватска војска је заузела у Операцији Олуја . После овог пораза, један део територије бивше РСК, познат као Сремско-Барањска Област, био је под управом Уједињених Нација до 1998. године, када је мирним путем и послије преговора са тадашњом СР Југославијом, укључен у састав Републике Хрватске.

Независност Републике Српске Крајине није признала ни једна држава света, укључујући и тадашњу СР Југославију.

[уреди] Географија

Географске регије РСК биле су: Сјеверна Далмација, Лика, Кордун, Банија, Западна Славонија, Барања, Источна Славонија и Западни Сријем^[1].

[уреди] Поријекло државе и народа

За више информација погледајте Војна Крајина.

Познати Срби са простора Српске Крајине и Далмације: Валтазар Богишић, Светозар Боројевић, Милутин Миланковић, Никола Тесла, Патријарх Павле, Раде Шербеџија.

Још за вријеме првих сеоба Срба, док је Србија била под турском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим помјерањем дошло је до насељавања у тадашњу Аустријску монархију. Аустријски монарси су понудили Србима да се населе у пограничним дијеловима монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на додјелу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна Крајина (1579. год.), по којој је и Република Српска Крајина добила име. Аустро-Угарском окупацијом Босне и Херцеговине престаје опасност од напада Турака на границе Монархије и тада престаје да важи управа Војне Крајине (1881. године). Срби који су били војници у Војној Крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни замљорадници. Од тих времена ови простори су углавном насељени православним становништвом.

Иначе, поријекло српског становништва на тим територијама датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. вијека. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. вијека.

Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације. Два велика српска манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију. Та два манастира су Крупа саграђена 1317. и манастир Крка саграђен 1350.

Насупрот томе, српско становништво које је живјело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Сријема насељава те просторе још од времена сеоба словенског становништва у Панонску низију у 5. вијеку.

[уреди] Хрватска у СФР Југославији

Чланак делом или у потпуности не описује тему из свог наслова.
Молимо вас исправите чланак. За расправу поводом чланка погледајте одговарајућу расправу на страни за разговор.

Више аутора тврди да је подручје Хрватске остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и у другим акцијама усташа, и око 200.000 пребеглих у Србију).

Драстичан притисак на Србе у Хрватској током СФРЈ је био покушај елиминације Срба из политичког, економског и културног живота у јеку масовног покрета 1971. године. Прављени су спискови непожељних Срба, агитовало се поново за "хрватску стројницу о хрватском рамену" итд. Када је дошло до усијања, СК и Тито пресекли су хрватски покрет. Незванично, неки историчари тврде да то није урађено из бриге за српски народ у Хрватској, већ због страха од последица, уколико дође до буђења српске националне свести и уједињења свих Срба у борби за опстанак.

[уреди] Настанак

Етничка мапа РСК

Република Српска Крајина је формирана 1991. године одвајањем од Социјалистичке Републике Хрватске^[1]. Настанак ове "државе" уследио је након доласка на власт Фрања Туђмана и његове националистичке политичке странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Сјећајући се на трагичне историјске догађаје који су се одиграли у Другом свјетском рату, и послије искључења Срба као конститутивног народа из новог Устава Хрватске, српско вођство је одлучило да спроведе референдум о будућности српског народа и наставку живота у Републици Хрватској. Тим референдумом великом већином гласова изгласано је одвајање од Републике Хрватске и стварање нове државе Републике Српске Крајине. Дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Крајине^[1].

Хрватска инсистира на томе да је побуна Срба на простору Републике Српске Крајине диригована из Београда.

Још крајем 1990. године пооштравањем тензија у читавој бившој Југославији и отцјепљењем Словеније, хрватска власт започиње са наоружавањем и стварањем паравојних формација, које су биле под окриљем МУП-а^{[тражи се извор]}. Устав и закони СФР Југославије су предвиђали присуство само једне војне формације, тј. Југословенске народне армије (ЈНА). Специјални одреди хрватске полиције су распоређивани на територијама са већинским српским становништвом.

То су били први кораци ка стварању "државности" Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину. Тада је РСК имала је у свом саставу 28 општина, али непогодност распореда територија који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК. Тако је у честим офанзивама Хрватског вијећа обране (ХВО), војске Хрвата из БиХ, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага УНПРОФОР-а доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су трајале све до августа 1995. године.

[уреди] Епилог

Српске избеглице из Крајине

Почетак непријатељстава започиње 1991. године када настају и прве границе између Републике Хрватске, која се отцијепила од матичне државе СФРЈ. Република Српска Крајина тада започиње своју фактичку самосталност која је трајала све до 4. августа 1995. године, када хрватска војска у операцији Олуја осваја већину територија, које су биле дио Републике Српске Крајине, чиме она фактички престаје да постоји.

За време „Олује“ прогнано је око 250.000 српских цивила^[3], те убијено њих око 3.046^{[тражи се извор]}. Прогнани Срби одлуком хрватске државе, изгубили су право на своју имовину.^[3] На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба.^[3] Већина становника српске националности избегло је у тадашњу СР Југославију и Републику Српску.^[3] Преостала територија РСК - Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године долази под управу Републике Хрватске мирним путем и преговорима по завршетку рата у Републици Хрватској.^[3]

По подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Повратници су углавном старци.

Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији, нарочито у руралним подручијима. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада Републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике нечињења у стварању услова, највећи број повратника је незапослен.

[уреди] Политика

Книн - главни град РСК

У току своје "државности" Република Српска Крајина је имала три "предсједника". По одвајању од Републике Хрватске први "председник" био је др Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније{. Посљедњи "председник" изабран на демократским изборима 1994. године био је Милан Мартић, који је обављао своју дужност све до пада "државе" у августу 1995. године.

У Крајини су једном одржани парламентарни и предсједнички избори. Главни фаворит на изборима била је Српска демократска странка која је имала и највише посланика као и дотадашња предсједничка мјеста (иако је Милан Мартић био представљен од групе грађана, њега је подржавала СДС српских земаља). Поред СДС, која је била подијељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на изборима су учествовале и Српска радикална странка, Социјалдемократска партија Крајине и Српска партија социјалиста. Председници Хаџић и Мартић су уживали значајну подршку београдских медија у односу на своје политичке противнике.

[уреди] Државни симболи

Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су грб и застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доље: црвена, плава и бијела. На средини заставе налазио се двоглави орао са круном, који је представљао и грб Крајине.