Дезинформација

Из пројекта Википедија

У операцији дезинформисања није потребна стварна деструкција да би се идеја о деструктивности усадила у свест јавног мњења.
Дезинформација продире до свих слојева, захвата све области, она није ништа ако није свеопшта.
Ако желимо озбиљно да проучавамо проблем дезинформисања треба да се вратимо, на дубоку интуицију великих претеча Лењина и Гебелса: у психократији истина се не рачуна, у крајњој линији она заправо и не постоји, постоји само оно што се наметне људима да верују да је истина или, још боље, оно у шта су наведени да верују.

[уреди] Практички примери

Сви су чули на радију да су Срби, за време борбе са хрватским или муслиманским противницима, увек били само "убијени", док су њихови противници увек "мучки масакрирани или побијени", што свакако има већу тежину у ери виктимофилије (љубави према жртви).
Србима се није подметало да су се користили гасним коморама, али је било довољно да неко посумња у неке од крвавих злочина који су им приписивани да би одмах био поистовећен са онима који сумњају у постојање логора смрти у Немачкој - амалгам, један од спонтаних рефлекса дезинформатора.

Тема "Срби = нацисти" била је тако често понављана, понекад са стварно професионалном елеганцијом, да је релативно лако обезбеђивала продор дезинформације. Пример: два плаката. На једноме су се виделе две фотографије, једна Адолфа Хитлера, друга Слободана Милошевића са питањем: "Зар вас приче о етничком чишћењу ни на шта не подсећају?"

"Актиел" (Actuel) је у децембру 1993. објавио фотографију моста са следећим текстом: "Стратешки мост који су срушили Срби, мост у Вуковару бејаше прекрасан примерак архитектонске и историјске баштине овог хрватског града. Међутим, тај мост у Вуковару уопште не постоји. Мост са слике налазио се у Мостару и он јесте уништен... али су га уништили Хрвати! Часопис "Актиел" је признао грешку и извинио се због тога што је помешао два града, али шта је остало у свести читаоца? Српски рушилачки бес.

Недељник "Евенман ди жеди" (12. септембар 1991) пренео је из "Гласа Славоније" опис злочина који су починили Срби у селу Четековац - исечени носеви, ишчупане уши, рањеници живи спаљени, тела раскомадана са одсеченим главама - и, на крају свега, село сравњено са земљом. Село Четековац међутим и дан-данас стоји усправно, али ко ће то проверавати?

Часни изузеци у штампи покушали су да покажу да реч "логор" сама по себи нема ничег застрашујућег и да, чак и не говорећи о томе да постоје и логори за горане, треба правити разлику између логора за истребљење, концентрационих логора, заробљеничких логора, логора за разабирање и избегличких логора. Међутим, кошмар хитлеровских логора је такав да ту ништа не помаже. Фотографије измршавелог мушкарца који стоји иза бодљикаве жице, (слике која је обишла свет) и веома допринела јачању кампање сатанизације Срба. Захваљујући будном око једне добронамерне Немице, која је запазила да су ексери на бодљикавој жици наопако приковани за кочиће, њен муж, приљежни новинар-истраживач, упутио се на лице места, детаљно истражио целу ствар и на основу тих истраживања утврдио да бодљикава жица није била око логора, већ око ливаде која је у ствари била пашњак итд. Новинар Томас Дајхман (Thomas Deichmann) дошао је, дакле, до закључка да се сликама, које су начињене уз дозволу органа власти Републике Српске, свесно манипулисало да би се створила илузија о томе да је реч о концентрационом логору. Истина је утврђена, али ко то зна? Лажан утисак створен помоћу слике жгољавог човека иза бодљикаве жице свакако је снажнији од свих и најдетаљнијих демантија.

„Ја се стално чудим што да се толико ствари још увек неупитно прихватају. Узмите, на пример, извештај Хелене Ранте o Рачку, који сасвим јасно каже да лешеви нису унакажени од стране људи, само од стране паса. „Зиддојче цајтунг" је, без извештача на лицу места, детаљно описао како су једном човеку одсечене уши. Матијас Риб у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу" иде још много даље: пише o одсеченим главама и избоденим очима. Он то тако прецизно описује као да је видео лешеве у Рачку. Међутим, он је био у то време у Будимпешти". (Франц Јозеф Хуч, ратни репортер)

У наредном списку постоје два различита начина како да се опише иста чињеница. Који год начин да се употреби, може савршено да се изокрене од за до против, и нема говора да би се неко могао оптужити да лаже или изврће истину.

Срби су погинули, Албанци су масакрирани и убијани
Срби копају масовне гробнице, Албанци копају гробове
Српски војник с „калашњиковим” је снајпериста, а припадник ОВК са „калашњиковим” је борац за слободу
Српски лешеви имају ране из борбе, на албанским лешевима постоје трагови мучења
Српске избеглице напуштају Косово, Албанце се етнички чисти с Косова
Српски избеглички конвој је колона аутомобила, албански избеглички конвој представља депортацију
Етничко чишћење Албанаца је злочин, етничко чишћење Срба је логично враћање мило за драго
Српски војник који се смеје је арогантан, ОВК војник је срећан
Српски војници изгледају добро опремљени, албански војници јасно пате од недостатка ратне опреме
Постоје албански сведоци који су сагласни у својим сведочењима..., има Срба који кажу...
Срби који живе поред војног објекта су популација у суседству, Албанци који живе у близини војног циља су људски штит
Успешан напад Срба је кланица, успешан напад ОВК је победа
Српски националисти су екстремисти, албански националисти су патриоте
Срби почине злочине, Албанци само оно што је било неопходно
Десет спаљених српских кућа је брутална реалност, десет запаљених албанских кућа је доказ српског дивљаштва
Срби који вређају Албанце над њима врше терор, Албанци који вређају Србе су љутити људи који се свете за понижења