Албанци

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Албанска застава

Албанци (познати и као Шиптари, на албанском: Shqiptarë; такође и Арнаути, од турског „Arnavud“) су индоевропски народ који претежно живи у Албанији где чини око 95% становништва.

Албанаца укупно има око 6.585.000, од тога у Албанији 3.955.000, у Србији 1.750.000, а у Македонији 473.000. У Србији Албанци претежно живе у аутономној покрајини Косово и Метохија, где тренутно, према процени УНМИК-а, чине око 88% становништва, након етничког чишћења 60% неалбанаца после уласка и под окриљем НАТО снага.

[уреди] Историја

Теза о илирском пореклу Албанаца, служила је истицању природног права за проширење албанске државе на све територије које су некад заузимали Илири. Она је изграђена на једној лингвистичкој шпекулацији. Птоломеј, на територији данашње Крује, у своју чувену карту убележио је град Албанополис, у чијој околини живи племе Албани. А хиљаду година касније, на тој територији појављује се област Арбана, и народ Арбанаси, тј. Албанци. Узело се здраво за готово да Птоломеј није разликовао „р“ од „л“. Наука је могла да прихвати теорију о континуитету имена, али није било доказа о континуитету народа. Без обзира на све, албански теоретичари држали су се своје лингвистичке теорије. Чак ни неспорно утврђена чињеница, како албански језик нема илирско порекло, него трачко, односно дакомезијско, једноставно је - игнорисана. Зато што доказује да Албанци нису староседеоци, него потичу са источних делова Балкана.

Теорија о илирском пореклу, постала је један од темеља албанске националне идеологије. Настанак те нове националне албанске идеологије почео је у време Препорода („Рилиндја“), у прошлом веку, под геслом: „Религија Албанаца је албанство!“. Албанство у тој идеологији - бог, а албанска држава „катедрала за вечне молитве том божанству“. Довршавање те идеологије, под плаштом марксизма - лењинизма извршено је у кабинетима Енвера Хоџе, где је религиозна реторика ублажена па су мисли упућиване „мајци Албанији“, док је највећи празник био „Дан националне заставе“, 28. новембар, кад су призивана „света правила Илира“ и албанске нације „која чува традиције и карактер Илира“.

Када је цар Душан ратовао у Епиру и Тесалији 1348, њему су Албанци чинили многе услуге, сачињавали део његове војске и он их је ради тога награђивао и помагао њихову емиграцију у Епир.

Али, опредељивање за „јачицу“, тј. јачу страну у сукобу, део је традиције и колективне психологије Албанаца. Истина и правда , готово по правилу, на страни су јачег. Чак и кад се прекрши чувена албанска „беса“, то може бити оправдано ако је учињено од јаче стране. Улога мировних већа, било да суде по шеријату, или закону Леке Дукађинија, најчешће је била да нађу вешто оправдање и пресуде повољно за јачицу. За јачицу, Арбанаси су се определили и у Косовској бици. Дошли су пред Муратов шатор, назвавши му: „Мир дита!“ (Добар дан!). Султан је мислио да му се представљају, те им остаде име „Мирдити“.

Крајем 15. века цела Албанија је била у рукама Турака. Добар део албанског становништва је примио ислам, нарочито у средњој Албанији; и као привилегован елемент ширио се на рачун хришћана.

Ширење Албанаца на Косово наступа после Велике сеобе Срба у Аустрију (1690. године), наставља се и после ратова у 18. веку и сеобе Срба из 1739. године. Албанци тада почињу доминирати на целом Косову, и даље све до Куршумлије, а према северу до саме Рашке. Албанци су имали нарочито честе борбе са Црногорцима. Читав 18 и 19. век пун је узајамне борбе и мегдана. Као веома огорчене спомињу се борбе са Бушатлијама.

Према Турцима албанска племена нису имала много поверења, не желећи никад да им допусте да се мешају у њихове унутрашње ствари и да кваре њихову патријархалну племенску организацију и традиције. Кад год су Турци покушали да их подведу под опште уредбе целе царевине, нарочито са реформама, увек су наилазили на љут и крвав отпор. Нарочито су учестале те борбе од доласка младотурског режима, од 1908 до 1912.

Албанци су 1912. добили своју државу Албанију.

[уреди] Име

Иако данас Албанци себе називају Шћиптарима (синови орлова), а своју земљу Шћиприја (земља орлова), ово име производ је веровања и социјалне свести. Прави назив повезује се са глаголом (shqipoj) што значи разумети. Шћиптар је онај који говори, разуме.

[уреди] Арнаути

За више информација погледајте Арнаути.

Арнаут је један од назива за Албанце. Реч је турског порекла.

Фелдмаршал Ото фон Герстнер (Otto von Gerstner) у својој књизи Albanien (1913. г.) истиче да су Албанци источно од Дрима и Црне Горе измијешани са Србима, да лијепо говоре српски. За "овдашње Арнауте" бележи да су старином Срби, али да није правилно говорити о "српским Албанцима" "Der Albanese fühlt sich als "Herr" und blickte mit Verachtung auf den Serben, dem er nur eine bedingte Daseinsberechtigung zuerkannte".

Британски историчар Харолд Темперлеј (Harold William Vazelle Temperley) је истакао да су "исламизирани Срби, познати под именом Арнаути, најогорченији непријатељи Срба" ("the Mussulmanised Serbs known as Arnauts are the bitteres foes of the Serb").