Дунавски водени дух
Из пројекта Википедија
Дунавски водени дух је натприродно водено биће у српској народној митологији. Замишља се као патуљак са брадом до појаса и дугачким носом. Ноге су му као у козе, на глави има рошчић и козје уши, а носи купасту капу. Зао је и опасан за људе.
Верује се да у Дунаву има 99 оваквих духова, а да је стоти његов старешина. Он носи бубањ и бич у руци. Бубњем позива своје друштво, а бичем кажњава потчињене и њима хвата људе на реп и дави их.
Своје жртве водени духови позивају по имену и наређују им да дођу на Дунав. Одвлаче их на речно дно клештима, ланцима и бичем, који им обавијају око ногу или врата. Да би се нашао утопљеник, у народу је постојао обичај да се спреми неслана погача, па се у њу забоде вишеструка свећа и метне метални нивчић. Нага жена расплете косу, загази у воду између поноћи и првих петлова, па погачи са запаљеном свећом пусти низ воду и моли нечастивог да пусти утопљеника.
Власт дунавског духа само је на води. Кад се човек прекрсти, дух нестане.
Причало се у прошлости да је било жена које су вадиле духове из Дунава. Улазиле су у воду голе и расплетене косе, само су гениталије чувале неким судићем, при том су бајале и изговарале басме (чаробне речи).
У време великог празноверја говорило се да су се неке желе подавале духовима и тако су стицале неограничену моћ над њима. Такве жене могле су да помогну мужевима да имају успеха у риболову.
Рибари су се чували да не падну у руке нечастивима. Ноћу нису спавали крај свог алата, да их духови не нађу. Зато се и говорило: "Ни ђавo не зна где алас спава".
[уреди] Литература
- Ш. Кулишић, П.Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970.
