Дунав
Из пројекта Википедија
| Дунав | |
|---|---|
 |
|
| Дужина | 2.888 km |
| Висина извора | 1.078 m |
| Просечан проток | 4,000 m³/s |
| Површина развођа | 817,000 km² |
| Извор | Немачка |
| Ушће | Црно море |
| Земље слива | Румунија (28.9%), Мађарска (11.7%), Аустрија (10.3%), Србија (10.3%), Немачка (7.5%), Словачка (5.8%), Бугарска (5.2%), БиХ (4.8%), Хрватска (4.5%), Украјина (3.8%), Чешка (2.6%), Словенија (2.2%), Молдавија (1.7%), Швајцарска (0.32%), Италија (0.15%), Пољска (0.09%), Албанија (0.03%) |
Дунав је међународна река, друга по величини у Европи (2888 километара). Настаје спајањем река Берге и Бригах које извиру на Југоисточним обронцима Шварцвалда (Немачка), а великом делтом, са пет рукаваца се улива у Црно море.
Дунав је по величини друга река у Европи (после Волге), највећа на српским просторима и на Балкану.
Садржај |
[уреди] Извор
Технички Дунав почиње од Донауешингена где се спајају две мање реке Брег и Бригах па одатле Дунав носи назив Donau. Међутим на мермерној плочи у Фирстенбершком парку код Донауешингена, која је много старија од монографског записа места, на самом врелу реке Бригах (слика), пише: CAPUT DANUBII, тј. Глава Дунава.
[уреди] Етимологија
Њен латински назив је Danubius. Етимолошки се ради ο кованици (к), која проистиче од речи Διος-Ζευς (Dios-Zevs), чији је букалички облик Δαν, Ζαν (Dan, Zan), све изведено од корена δι, δίος (di, dios)-сјајан, "сјај небески".
У митологији, Зевс или Диас је Кронов и Рејин син, краљ богова и људи, бог неба и зачетник свих природних појава. Генитив од Δαν (Dan) je Δανου (Danou). Други члан имена Danubius je bius који је произишао од речи βίος bios, латински vivus, тј. живот, посебно људски живот.
[уреди] Дунав у античкој књижевности
Тацит каже да Дунав извире на лаганим, благим падинама планине Абнобе, пролази кроз многе народе, и најзад се, у шест рукавца, пробија у Црно море, а седми рукавац се губи у мочварама.
Абноба је данашњи Шварцвалд. На питање где је извор Дунава, стари географи су давали различите одговоре; уосталом, ни данас није сасвим јасно, јер вода из "извора Дунава" у Донауешингену не тече даље самостално, већ се улива (подземним каналом) у реку Бригах.
По Херодоту, горњи део ове реке, од Тимока до извора звао се Δανουβιος (Danouvios), док је доњи део Ιστρος (Istros). Ова ономастика је такође кованица од речи 'ιςτια или 'εστία (istia или estia)-огњиште, што значи на огњишту гостољубиво примити или хранити и другог члана или дела, од речи ρεο, ροος, ρους (рео, роос, роус)-струја, река, лат. rivus. Danubius дакле значи Зевсова, река живота, "божанска река", односно "краљица свих река". Истоветан је и значај имена Istros, река хранитељица. Из овога се може закључити да је Дунав персонификација бога Диоса или Зевса у горњем току, посебно Средњег Подунавља, док је Истрос персонификација богиње Хестије, најстарије Кронове и Рејине кћери.
Хестија је једно од дванаест олимпских божанстава и персонификација ватре на огњишту, што асоцира на огњишта Лепенског Вира. Зевс јој је доделио почасно место у средишту сваке куће, као и у свим храмовима, где су јој приношене жртве. Зевса-Диоса (Дунав) хране и снабдевају нектаром и амброзијом многобројне речне лепотице-нимфе тј. притоке са леве и десне стране, а то су притоке Средњег Подунавља.
[уреди] Види још
