Живко Стојсављевић

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Живко Стојсављевић (Бенковац, 1. октобар 1900 – Београд, 19. јануар 1978)

Прве поуке о сликарству добија док је похађао гимназију у Задру. Школовање је наставио у Италији. Студирао је у Фиренци и Риму, где је између 1918. и 1924. завршио две престижне уметничке школе: Краљевски институт лепих уметности у Фиренци и Виши краљевски институт лепих уметности у Риму. По повратку у домовину једно време живи у Книну; потом ради као професор лепих вештина у неколико градова на јадранском приморју и у Србији. У Београду живи од 1931. године. Са краћим прекидима радио је као професор цртања у различитим београдским средњим и основним школама. Још као студент почео је да се бави декоративним зидним сликарством, осликавајући уз свога професора, Џулијо Баргелинија (Giulio Bargellini) ентеријере јавних зграда у Риму. Украшавањем ентеријера и зидним сликарством у црквама наставио је да се бави кроз читав стваралачки период. Ипак, најзначајније домете у сликарству Живко Стојсављевић је постигао сликајући призоре из народног живота, и из живота рибара; морске пејзаже и пределе из околине Београда и других места где је украшавао цркве; те мртве природе, портрете и слике далеких градова. Већину предела насликао је у непосредном додиру са природом, под ведрим небом. Аутентичан израз остварио је у делима која приказују поглед из његовог атељеа, као својеврсну комбинацију мртве природе и пејзажа. Током дугог стваралачког периода који обухвата више од пет деценија, насликао је више стотина слика и акварела. Редовно је излагао на многим заједничким изложбама: београдским јесењим и пролећним салонима, изложбама УЛУС-а и другим, а од 1952. наступа у оквиру Уметничког удружења „Лада“. Имао је осамнаест самосталних изложби: прва је одржана 1920. у Фиренци а последња 1974. године у Земуну. За то време, његово стваралаштво прошло је кроз неколико развојних фаза: током најраније, „далматинске“, до средине треће деценије запажа се снажан утицај сецесије, као и присуство фолклорних и историјских тема обојених национално-романтичарским духом. Крајем треће деценије сецесијска декоративност уступа место утицају конструктивистичког сликарства. „Београдска“ фаза започиње пресељењем у Београд 1931. и траје до Другог светског рата. У том периоду Стојсављевић у потпуности сазрета као уметник, сликајући превасходно приморске теме, а истовремено се стилски приближавајући сликарству београдског интимистичког круга и поетског реализма. После рата, попут осталих уметника, прихвата диктат идеологије и теме обнове земље и стварања новог друштва, али промене на тематском плану не прати суштинска промена његовог сликарског израза. Привржено сопственом креативном проседеу, сликарство Живка Стојсављевића креће се у правцу тематске и колористичке обнове, кроз „зеленоплави“ период који започиње средином пете деценије и траје скоро двадесет година. Колорит хладних тонова којим доминирају карактеристичне зеленкасте нијансе, чврста форма и тонска моделација основне фазе, која поетички представља наставак сликаревих кретаивних интересовања у предратном периоду, прерастао у праву обнову током последње, „колористичке“ фазе којом је Стојсављевић крунисао своје стваралаштво. Спонтани и наглашени потез, изражена фактура и палета јарких, топлих боја, као и стално враћање старим темама обележили су завршницу сликаревог рада. Управо то је период када је Павле Бељански одлучио да у своју колекцију уврсти три слике Живка Стојсављевића, са намером да укаже на дубоке корене и континуитет колористичке струје у српском сликарству двадесетог века.